"Najveći revolucionarni čin je uvek govoriti ono što jeste."

Pravda Made in USA

2011-04-30T10:52:00.001-07:00

Pravda Made in USA: Poznati terorista Posada Kariles oslobođen svih optužbi

SLUČAJ POSADE KARILESA

SAD su se posle tragičnih događaja od 11. aprila 2001. godine u kojima je poginulo skoro 3000 ljudi proglasile se za svetskog lidera borbe protiv terorizma. O koliko se iskrenoj borbi radi govore i dvostruki standardii koje SAD stalno primenjuju. Ovih dana ispivao je svež primer dvostrukih standarda SAD - slučaj Luisa Posade Karilesa, Kubanca, koga je školovala CIA i koji je 1976. godine isplanirao i izveo akciju eksplozije kubanskog putničkog aviona. Naime, 8. aprila 2011.godine kulminirala je farsa koja je počela pre 13 nedelja u El Pasu, u američkoj državi Teksas, sa oslobađanjem teroriste Luisa Posade Karilesa svih optužbi koje su protiv njega podignute. Za sve one koji su upućeni u zastrašujuću biografiju ovog teroriste i njegove veze sa američkim vladama, FBI - em i CIA –om u prljavom ratu protiv Kube, radi se o dodatnoj potvrdi o podršci i zaštiti koju su mu godinama pružale američke vlasti. Ne sumnjivo da je Posada Kariles do 11. septembra, bio najuspešniji terorista na zapadnoj hemisferi, organizovao je seriju bombaških napada na kubanske turističke hotele i noćne klubove. U svojim komentarima "Los Anđeles tajms" i "Vašington post" podsetili su da je Posada Kariles sam priznao u intervjuu "Njujork tajmsu" (1998) da on stoji iza bombaških napada na hotele na Kubi, "sa ciljem da se onemogućavanjem turizma oslabi totalitarni režim".

Dvojica putnika koji su tada pre trideset godina izašla iz aviona u Barbadosu, ostavivši u njemu pun kofer eksploziva, radili su za Karilesa Posadu, otkriva se u tek otvorenim dokumentima američke obaveštajne službe. Jedan od njih poslao je šifrovanu poruku svojoj prijateljici: "autobus je natovaren psima". Avion "Kubana erlajnza" nestao je u Karipskom moru, 6. oktobra 1976. godine. Poginulo je svih 73 putnika, među kojima su bili i članovi kubanske reprezentacije mačevalaca koji su se sa zlatnom i srebrnom medaljom vraćali sa međunarodnog turnira iz Venecuele u Havanu. Bio je to prvi teroristički zločin u avionskom saobraćaju na zapadnoj hemisferi.

Školovani snajperista i bombaški operativac CIA Kariles, koga u Kubi i Venecueli zovu "Latinoameričkim Bin Ladenom" žalio se još 1998. godine "Njujork tajmsu" na tretman koji ima u SAD. Nekada su Kubance koji rade za CIA smatrali rodoljubima, a sabotaže koje su organizovali nisu bile proglašavane terorizmom, rekao je Posada, koji priznaje da je organizovao bombaške napade na hotele. CIA je Posadu vrbovala, obučila, finansirala i na kraju ga pustila sa uzice, a danas nastavlja da ga nesumljivo štiti. Obelodanjeni do sada tajni dokumenti CIA i FBI ukazuju da je Posada Kariles zajedno sa američkim građaninom iz Majamija Orlandom Bošom učestvovao još 1976. godine na jednoj "dobrotvornoj" konferenciji za zbacivanje Kastra. Preporučeni ulog svakog gosta bio je hiljadu dolara. Nedugo potom, Posada Kariles je, prema ovim dokumentima, rekao da će uskoro oboriti jedan kubanski avion. Za španski list "Vangardiju" Posadin saradnik Boš rekao je da je kubanski putnički avion bio tih godina "legitimna meta". U intervjuu za "Atlantik mantle" Boš je dodao: "Bili smo u ratu sa Kastrom, a u ratu su sva sredstva dozvoljena".

1985 g., posle bekstva iz venecuelanskog zatvora za vreme suđenja za eksploziju i obaranje kubanskog aviona na Barbadosu, Posada Kariles se ponovo pojavio u Centralnoj Americi, u opštepoznatoj bazi Ilopango, radeći sa takođe opštepoznatim potpukovnikom, OIiverom Nortom, koji se po zaduženju predsednika SAD bavio snabdevanjem oružjem nikaragvanske «kontre» u prljavom ratu koji se vodio protiv sandinističke vlade.

1997 g. Posada Kariles je takođe iz Centralne Amerike rukovodio jednom terorističkom mrežom koja se bavila postavljanjem eksplozivnih naprava u kubanskim hotelima i turističkim centrima, koji su proizveli materijalne i ljudske žrtve, između ostalog i pogibiju italijanskog turiste, Fabija di Selme. U intervjuu koji je dao dnevniku «Njujork Tajms», objavljenom u dva dana 12. i 13. jula 1998 g., Posada je priznao da je rukovodio takvom terorističkom mrežom i da je do smrti mladog italijanskog turiste došlo zbog toga što se našao «na pogrešnom mestu i u pogrešno vreme».

Posada Kariles je planirao brojne atentate na život Predsednika Fidela Kastra i druge rukovodioce kubanske revolucije. Novembra 2000 g. je uhapšen u Panami, zajedno sa trojicom saučesnika, dok je planirao atentat na Predsednika Republike Kube prilikom X Iberoameričkog samita, koji se održavao u ovoj zemlji prevlake. Planovi Posade i njegovih saučesnika su se sastojali od postavljanja snažnog punjenja eksploziva C-4 u svečanoj sali Panamskog univerziteta u trenutku kada bi se Predsednik Fidel Kastro sastao sa stotinama panamskih studenata i profesora. Upravo je u ovoj zemlji na prevaru aboliran 26. avgusta 2004 g. od strane tadašnje predsednice, Mireje Moskose, i tajnom plovidbom preko centralno-američkih zemalja ušao na teritoriju SAD 2005 g.

Otkad se Posada Kariles iskrcao na Floridi, gde je doputovao sa Ostrva žena u Meksiku, na brodu Santrina, bio je stalno pod nadzorom i zaštitom vlade SAD-a. Suđenje zbog laganja u imigracionom postupku a ne zbog terorističkih aktivnosti, predstavlja uvredu za narod Kube i porodice ožalošćene njegovim postupcima. Suđe koji se dogodio u El Pasu je u potpunosti protivan antiterorističkoj politici koju SAD tvrdi da vodi i izazvao je čak i vojne intervencije u drugim zemljama i doveo do gubitka više hiljada života.

Da li će vlada SAD pokrenuti novi proces protiv Posade Karilesa zbog terorizma ili će ga izruči Venecueli, koja je podnela zahtev za njegovo izručenje pre pet godina, što predstavlja zakonsku obavezu SAD-a prema međunarodnim konvencijama čiji je deo i prema rezoluciji 1373 (2001.) Saveta bezbednosti Ujedinjenih Nacija, koju je upravo vlada SAD – promovisala.

Ono što je još paradoksalnije, dok je Posada Kariles slobodan, petorica kubanskih antiterorističkih boraca nepravedno su zatvoreni u američkim zatvorima jer su istrživali akcije terrorista kubanskog porekla koji, kao i Posada Kariles, slobodno i nekažnjeno šetaju ulicama Majamija.

SAD su dužne prihvati svoje obaveze u borbi protiv terorizma, bez licimerja i dvostrukih kriterijuma.Nije etički voditi ratove protiv terorizma, izazivati smrt hiljade građana na različitim mestima ovog sveta, a pružati utočište na svojoj teritoriji priznatim i aktivnim teroristima.

Nedopustivo je da se daje poverenje čoveku koji se ne kaje ni za šta od onoga što je počinio i koji izaziva čitav svet govoreći da kada bi se ponovo rodio opet bi zavio u crno nedužne porodice.

Za kubanski narod i sve nas je neprihvatljivo da se danas oslobodi najpoznatiji terorista koji je ikad postojao na zapadnoj hemisferi, dok se u surovom i nepravednom zatvoru drže petorica mladih Kubanaca čiji je jedini zločin što su se borili protiv terorizma.

Nekažnjavanje terorista ne može da se nastavi. Ni jedan zločin ne može ostati nekažnjen. Naš osnovni cilj je odbrana etičkih vrednosti i dostojanstva pred brutalnom silom i terorom, nametanje prava i pravde. Svi glasovi treba da se dignu protiv zločina. Optuživanje će se nastaviti dok ubicama ne bude suđeno i dok ne budu osuđeni. Ćutanje odgovara samo teroristina i njihovim zaštitnicima. Neće biti odmora dok se ne otvoti put istini.

Svet traži da se sudi nepravdi.

Slučaj ukidanja radio emisije "Atlantis" primer kršenja slobode izražavanja i kritičkog mišljenja

2011-04-01T08:10:00.000-07:00

Kako je ukinuta kultna radio emisija "Atlantis"

Posle nekoliko meseci od prvog neuspelog pokušaja gašenja kultne radio emisije "Atlantis" na radio talasima Beograda 2 postali smo nemi svedoci drugog, na žalost uspešnog napada, i to pod palicom nekadašnjeg IB zatvorenika, a danas lidera "demokratije i slobode mišljenja", Dragoljuba Mićunovića, nosioca raznih priznanja za "demokratiju i toleranciju". O kakvoj je „demokratiji i toleranciji“ reč možemo se i sami uveriti na primeru emisije „Atlantis“.

Na prvi pogled može nam se učiniti da se radi o običnoj izmeni programske šeme i strukture, ali pozadina svega postaje mnogo jasnija kada se sagleda sama suština i pogleda mnogo dublje ispod površine same zvanično plasirane priče.

Sloboda štampe uvek je jedan od uslova korekcije društvenog stanja, kritika vlastodržaca jedan je od stubova interesa slobode štampe kao svesnog činioca društva, slobodnog delovanja i izražavanja. Ništa nije sramnije od ćutanja medija i izdaje poziva.

Razloge za ukidanje radio emisije „Atlantis“ lako se mogu „razumeti“ ako se samo delimično baci pogled na teme i goste autorke Biljane Ćorović u emisji „Atlantis“.

Među brojnim gostima bio je profesor Edvard Herman koji je bio intervjuisan na teme kao što su Srebrenica, „politika genocida,“ razbijanje Jugoslavije, uloga NАTO pakta kao imperijalne udarne pesnice, „normalizacija nezamislivog,“ itd. Profesor Noam Čomski, za koga kažu da je najistaknutiji intelektualac današnjice, bio je gost nekoliko puta i govorio je o NАTO bombardovanju Jugoslavije i o jednostranoj objavi „nezavisnosti“ Kosova, a i o svojoj novoj knjizi, „Nade i perspektive.“ Majlkl Parenti o raspadu Jugoslavije i o istorijskom revizionizmu takođe u nekoliko navrata. Аutor i politički analitičar Dajana Džonston, čija je knjiga „Fools’ Crusade: Yugoslavia, NATO, and Western Delusions“ postala klasika u svom žanru, gostovala je više puta. Аmerički istoričar Dejvid Gibs predstavio je svoju kritičku studiju „humanitarnog rata,“ First Do No Harm: „Humanitarian Intervention and the Destruction of Yugoslavia“. Filmski reditelj Robert Kejn Papas govorio je o svom stvaralaštvu. Pakistanski autor i istoričar Tarik Аli izlagao je svoja gledišta o kolonizaciji Iraka i o „razgovoru sa istorijom“. Džudit Rizman je govorila o politici seksualnosti a Rima Lejbou o Codexa Alimentariusa, temi na koju ću se kasnije vratiti. Profesor Mišel Džosudovski sa ekonomskog fakulteta univerziteta u Otavi objasnio je pojam „globalizacije siromaštva“. Indus Vidžaj Prašad je raspravljao o sudbini „crnoputih naroda“ i predstavio je svoju Narodnu istoriju Trećeg sveta. Džon Štauber je ponudio slušaocima fantastičnu analizu delatnosti medija i njihovih veza sa centrima moći, što je bilo predmet proučavanja u njegovim brojnim knjigama.

Osvrnimo se samo na trenutak na GMO i Codex Alimentarius, važna tema o kojoj se jedini slobodno i kritički govorilo upravo u emisiji Biljane Ćorović. Tema kao što je genetski modifikovana hrana u Srbiji je gotovo zabranjena pod izgovorom bi mogla da omete proces „harmonizacije“ sa WTO i EU.

Autori Codexa Alimentariusa, među kojima je i ratni zločinac Fric De Mer, direktor farmaceutske industrije I.G. Farben, koja je proizvodila „Ciklon B“ radi uništavanja Jevreja u konclogorima i koji je osuđen u Nirnbergu 1945. godine zbog zločina protiv čovečnosti, predvideli su da će od početka primene Codexa Alimentariusa umreti 3.000.000 (tri milijarde) stanovnika planete Zemlje. Više od 800 najuglednijih naučnika iz 84 zemlje potpisali su upozorenje o opasnosti od GMO i poslali vladama svih evropskih zemalja, pa i našoj, ali naša Vlada se dodvorava onima koji su nas već zasuli osiromašenim uranijumom, usvajajući te izmene pod izgovorom usklađivanja našeg zakona sa evropskim normama, jer Evropa nema alternativu! Sedam saveznih država SAD traže da se čelnicima „Monsantove“ kompanije sudi za zločine protiv čovečnosti. tužbu. Tema je svakako neiscrpna ali je svaka priča o njoj gotovo zabranjena zahvaljujući moćnicima iz vlade Srbije i njihovim finansiskim pokroviteljima.

U svetu slobodnog novinarstva, slobodne misli i reči, u kome profit nije postao jedini cilj novinarstva, a novinari samo krpene lutke u rukama moćnika svaka medijska kuća bila bi srećna i ponosna da može da se pohvali programom koji obuhvata ovakvu širinu i dubinu tema i sa kojim pristaju da sarađuju ovako istaknuti gosti.

Prema dostupnim informacijama koje su procurele u javnost na sednici RTS na kojoj se odlučivalo o sudbini "Atlantisa" jedan od članova upravnog odbora RTS je izjavio„Većina nas nije znala o čemu se uopšte govori. Mićunović je rekao kako se emisija bavi temama jednostrano i da autorka dovodi sagovornike koji zastupaju neprimerene stavove.“

O kakvim je "jednostranim i neprimerenim stavovima" reč?

Evo samo nekoliko nagoveštaja ako pogledamo na najavu gostiju i tema za poslednja dva meseca: "13. mart 2011. Gostuje Meresedes Martinez Valdez, ambasadorka Kube u Srbiji; 20. februar 2011. U emisiji „Аtlantis“ predstavljamo najnoviju studiju profesora Edvarda Hermana i Dejvida Petersona: „Politika genocida,“ koja se nedavno pojavila u prevodu na srpski jezik... 13. februar 2011. Pukotina između retorike i akcija u Tunisu i Egiptu pokazuje da je tendencija kretanja u svetu: stanje polukontrolisanog haosa i nastavak destabilizacionih procesa; 23. januar 2011. Gost emisije „Аtlantis“ je Noam Čomski, profesor lingvistike na Institutu za tehnologiju države Masačusec. Na ovom spisku eminentnih sagovornika gospođe Ђorović upadljivo nedostaje ime izvesnog Dragoljuba Mićunovića. Da li to, barem delimično, objašnjava furiju uvređenog cenzora? „Na Programskom odboru vođena je debata o toj emisiji,“ izjavio je izostavljeni gospodin ovih dana, „ali nikakvi zahtevi nisu podneti niti su se tražile personalne promene. Zamerke na ovu emisiju su kršenje elementarnih prava, stavovi o diskriminaciji, pitanje profesora Trifkovića, ocene Srebrenice i holokausta.“

Može li gospodin Mićunović "otac demokratije i tolerancije" navesti makar jedno prekršeno pravo? O „diskriminaciji“ koga ili čega je tu reč? Ocene holokausta? To je tema o kojoj se na „Аtlantidi“ nikada nije raspravljalo. Da se raspravljalo na uvredljiv način, profesori Čomski i Herman sigurno da ne bi pristali da učestvovuju u emisiji zato što su oni Jevreji. А Jevrejska zajednica u Srbiji svakako da ne bi čekala da je Dragoljub Mićunović uzme u zaštitu na sastanku programskog saveta RTS. I za kraj, dirljiv primer nevinosti bez zaštite. „Kao slušalac,“ uzdiše jadni gospodin Mićunović, reagujući na zlobne optužbe da je organizator, ili bar egzekutor, ovoe sramne medijske hajke, „imam pravo da kažem da li mi se sviđa ili ne, posebno sa stanovišta javnog servisa.“ Tačno! To je pravo koje mu niko ne poriče, ali samo pod uslovom da ga koristi isključivo u ličnom svojstvu ili, ako insistira da bude pošten, kao portparol nekih struktura. Аli nikako kao predstavnik javnosti jer on nikada u svojoj karijeri i ni u jednoj od svojih mnogobrojnih inkarnacija tako nešto nije bio. Međutim, da baš budemo sigurni da je i u ovom slučaju to zaista tako, sada je javnost na potezu. Čuli smo mišljenje jednog „slušaoca“ emisije „Аtlantisa,“ Dragoljuba Mićunovića. Sada želimo da čujemo stav javnosti.

Setimo se čuvenih reči:

Prvo su došli po komuniste, a ja se nisam pobunio jer nisam bio komunista. Zatim su došli po Jevreje, a ja se nisam pobunio jer nisam bio Jevrejin. Zatim su došli po sindikalce, a ja se nisam pobunio jer nisam bio sindikalac. Zatim su došli po mene, ali tada više nikoga nije bilo da se pobuni.

Ne dozvolimo da se to dogodi i nama danas....

Kipar: Samit WFDY

2010-11-12T08:21:00.000-08:00

17-TI SVETSKI FESTIVAL OMLADINE I STUDENATA:

„Za svet mira, solidarnosti i društvenih promena, porazimo imperijalizam!“

Na Kipru je završen samit Svetske federacije demokratske omladine-WFDY, koja okuplja progresivne omladinske organizacije celog sveta. Svetska federacija demokratske omladine čije je svetsko sedište u Budimpešti, a Evropsko u Lisabonu.

Domaćin samita bio je podmladak AKEL-a (Progresivna partija radnog naroda) - EDON. Učesnike skupa, blizu stotinu predstavnika 60 zemalja, pozdravio je u palati predsednika republike aktuelni predsednik Kipra Demetris Hristofijas. On je istkao da je za podeljeni Kipar velika čast da bude domaćin ovako velikog skupa koji se organizuje povodom predstojećeg 17-tog Svetskog festivala omladine i studenata u Južno-afričkoj republici. On je naveo istoriju podele Kipra koja traje od 1974. godine kada je Turska sa punom podrškom SAD izvršila invaziju na Kipar. Ta invazija se pretvorila u trajnu okupaciju 37%. Na prostorima koje su osvajali nije ostajalo nimalo Grka, koji su uglavnom proterani, pa je oko 200.000 Grka postalo izbeglice u vlastitoj zemlji. On je na kraju pozvao sve da podrže inicijative i pregovore koji su započeti sa samo jednim ciljem – stvaranjem jedinstvenog Kipra.

Program samita koji se u glavnom gradu podeljenog Kipra bio je posvećen organizovanju ovogodišnjeg festivala će se održati od 13. do 21. decembra u zemlji bogate istorije borbe protiv aparthejda, kolevci istaknutog revolucionarnog borca Nelsona Mendele. Taj skup dobija poseban značaj pošto se obeležavaju godišnjice nezavisnosti više afričkih država: Namibije, Zimbabvea, Angole, Mozambika i Gvineje Bisao, datumi koje će se obeležiti u okviru festivala, na kome će se odati i priznanje Kubi na nesebičnoj pomoći koju je u duhu internacionalne solidarnosti pružila borbi za oslobođenje afričkog kontinenta. To će biti prvi put da Južna Afrika organizuje jedan veliki omladinski politički skup koji će okupiti progresivnu i antiimperijalističku omladinu sveta spremnu da izrazi svoje ubeđenje u nastavak borbe protiv imperijalizma. Mladi Južnoafrikanci u ovom trenutku vode svoju borbu za besplatno školovanje i zdravstvo, za nacionalizaciju prirodnih resursa i za poboljšanje uslova života čitavog siromašnog stanovništva koje je većim delom crnačko.

Festival će biti održan pod sloganom „Za svet mira, solidarnosti i društvenih promena, porazimo imperijalizam!“

Samit omladine pozdravio je i generalni sekretar AKEL-a drug Andros Kipraanu rečima da je „Pad Berlinskog zida, rušenje Sovjetskog saveza i evropskog socijalitičkog bloka početkom 90-tih pretio je da ovaj Festival koji se održava od 1947. godine postane deo istorije. Cilj je bio da sve što ima veze sa socijalizmom, sa borbom protiv imperijalizma i rata, sa borbom protiv eksploatacije čoveka nad čovekom, sa borbom protiv neokolonijalizma postane prošlost“. On je ponovio reči predsednika Kipra da je cilj i želja Grčkog i Turskog naroda i njihov trajan interes stvaranje jedinstvenog ujedinjenog, celovitog Kipra.

Od pada Berlinskog zida broj siromašnih uvečan je za devet puta. Kapitalizam koji je juče na sva zvona objavljivao „potpuni kraj“ socijalizma, sada zvoni na novu uzbunu, socijalizam se pokazuje mnogo življim nego što su se nadali. Kapitalizam koji se već dugo bavi sahranjivanjem socijalizma nije uspeo da reši nijedan problem, a izrodio ih na hiljade. Danas ima 7 milijardi stanovnika planete. Polovina njih su siromašni, milijardu i 20 miliona je gladno. Šta će se destiti za samo 30 godina kada broj stanovnika planete dosegne 9 milijardi, a uslovi na života se još više pogoršaju. U poslednjoj deceniji pred XXI vek ubijeno je preko dva miliona dece, dok tri puta više njih postalo invalidi za ceo život. Danas, 113 miliona dece nije u mogućnosti da pohađa školu, a 130 miliona mladih su nepismeni. Oko 40% svetske populacije nema osnovnih sanitarnih uređaja. Više od milijardu ljudi nema ristup pijaćoj vodi. Više od milijardi i po ljudi živi sa manjeg od jednog dolara dnevno. Desetine miliona mladih, mahom u zemljama Azije i Afrike živi zaraženo HIV virusom. Svake godine oko tri miliona ljudi umre od malarije,. Istovremeno „humani kapitalizam“ vodi nove i nove ratove. Sa novcem za samo jednu raketu tipa MX može da se nahrani 50 miliona gladne dece, ili da se projektuje 65 hiljada zdravsvenih centara, odnosno 340 hiljada škola. Jedna nuklearna podmornica košta koliko i da se obezbedi pijaća voda i sanitarni uređaji za 48 miliona ljudi, desetak „nevidljivih“ bombardera odnosi novac dovoljan za četiri godine osnovnog obrazovanja 135 milona đaka. Deset miliona mina koštaju koliko i vakcine za više od sedam miliona dece. Jasno je da kapitalizam sa svojim slepim zakonima tržišta nikada neće rešiti ni ovaj ni milione drugih problema planete. Samo će duboka slobodarska svest i mobilizacija naroda, politička volja vlada i napredak naučnog i tehnološkog znanja moći da spreče istrebljenje čoveka.

Omladina je uvek bila vitalna snaga razvoja svakog društva. Sa svojom prirodnom kreativnošću, voljom za promene i snagom, zahtevi omladine za slobodu, mir, obrazovanje, posao, demokratska prava i društvene promene, uvek su igrali značajnu ulogu u borbi za pravedniji svet. Dok imperijalizam nastoji da zavlada svetom, usred jedne od najdubljih strukturalnih kriza kapitalističkog sistema, odgovorne za pogoršanje stanja omladine i za rastući broj mladih bez posla, povećavaju se beneficije eksploatatorskih grupa naspram čega takođe raste broj ljudi koji pružaju otpor, bez straha od kazne, blokade i imperijalističke okupacije. U trenucima u kojima se povećava broj vojnih baza i takmičenje za osvajanje tržišta i prirodnih resursa, sa neumerenim povećanjem vojnih budžeta, Zemlja se pretvorila u veoma opasno mesto za život. Imperijalizam je svakog dana sve agresivniji prema progresivnim, demokratskim i komunističkim organizacijama, što zahteva od omladine pojačan napor u borbi za mir. Učestale provokacije protiv progresivnih vlada u Latinskoj Americi i na Karibima, proganjanje studentskih i omladinskih pokreta u Kolumbiji i u zemljama Istočne Evrope, izjednačavanje komunizma sa nacizmom, napadi na UJSARIO Zapadne Sahare, zločini protiv omladine i naroda Palestine koje vrši cionizam uz podršku imperijalizma, nastavak okupacije Kipra i Kosova, agresija na Irak i Avganistan, imperijalistički pritisci na DNR Koreju ugnjetavanje domorodačkih naroda su ključni elementi za razumevanje imperijalne strategije dominacije.

Svetski festival omladine i studenata se organizuje kako bi motivisao i ohrabrio milione mladih koji se bore za mirnu budućnost bez imperijalizma.

Verovanje u mlade znači videti u njima osim entuzijazma - sposobnost, osim energije – odgovornost, osim mladosti - heroizam, uverenje u njih same znači duboko ubeđenje da omladina može i da je omladina sposobna da stvori novi svet oslobođen okova imperijalizma i rata, oslobođen eksploatacije, gladi i siromaštva.

Dobrodošli na 17-ti Svestki festival omladine i studenata! Dobrodošli u Južnu afriku! „Za svet mira, solidarnosti i društvenih promena, porazimo imperijalizam!“

NOVINARI U SLUŽBI MEDIJSKE MANIPULACIJE PROTIV KUBANSKE PETORKE

2010-08-13T10:33:00.001-07:00

NOVINARI U SLUŽBI MEDIJSKE MANIPULACIJE

Neki od osnovnih opšte prihvaćenih univerzalni normi novinarsva su: „Novinar treba da se suprotstavi svakom pritisku na slobodno obavljanje profesije, kao i svakom vidu cenzure. Novinar zadatke prima samo od nadležnih urednika„ i „S novinarstvom je nespojivo primanje mita za objavljivanje, prikrivanje ili sprečavanje prikupljanja i objavljivanja informacija“.

Bezbroj je primera najapsurdnijeg kršenja ovih etičkih normi. Setimo se samo burnih ratnih dešavanja tokom krvavih bratoubilačkih ratova na prostoru bivše SRF Jugoslavije, najgrubljeg falsifikovanja istine, grubog kršenja svih etičkih normi, ratno-huškačkih izveštaja, itd.

U junu su mnoge agencije prenele vest o najgrubljoj kampanji koja je sprovođena nad herojskom kubanskom Petorkom zatočenoj u SAD-u. Prema ovim informacijam potrošeni su hiljade i hiljade dolara u sklopu klevetničke kampanje protiv petorice kubanskih heroja antiterorističke borbe. Obelodanjena su imena 14 novinara koji su tajno primali novac od američke vlade. Među njima je Pablo Alfonso, novinar koji je dobio 58.600 $ za 16 članaka. Ovo pokazuje da Vlada SAD-a bilo saučesnik u manipulaciji javnog mnjenja kršeći načela nepristrasnosti i istinitog izveštavanja.

Ko su Petorica? Pet mladih stručnjaka koji su odlučili da posvete svoje živote, daleko od svoje otadžbine, borbi protiv terorizma u gradu Majamiju, centru većine napada protiv Kube. Oni su se uputili u Sjedinjene Države da bi prikupili informacije o neprijateljskim planovima terorističkih organizacija koje već dugo imaju sedište u gradu Majamiju, uključujući tu i Kubansko-američku nacionalnu fondaciju (CANF), Kubansko veće slobode (CFC), Braća pritiču u pomoć, Demokratski pokret, Alfa 66, i mnoge druge koje se mogu pohvaliti podužim spiskom kriminalnih aktivnosti. Među akcijama koje su ove grupe iz Majamija izvele protiv Kube nalaze se sabotaže i napadi koji su odneli stravičan danak – hiljade poginulih i povređenih, veliku ekonomsku štetu, šverc oružja, droga i ljudi, i na stotine zavera da se ubije kubanski predsednik, Fidel Kastro. Takođe su sprovodile terorističke akcije na tlu SAD-a i u trećim zemljama.

Ovih pet muškaraca izvedeni su na izmanupulisano suđenje u Majamiju, u potpunosti neprijateljski raspoloženom gradu kojim dominira mafija kubanskog porekla, gde nije bilo moguće održati pravično i nepristrasno suženje u skladu sa pravom SAD-a i međunarodnim pravom. Antikubanski sektori u Majamiju organizovali su lažnu i žestoku propagandnu kampanju usmerenu kao vršenju pritiska na javno mnjenje u Floridi i sudski proces, što je bila situacija koju su stalno osuđivali advokati odbrane, koji su podneli zahtev kojim su tražili promenu mesta suđenja, a koji je na kraju bio odbačen.

Tokom celog sudskog postupka organi vlasti ometali su napore advokata odbrane time što su odlagali ili sprečavali pristup dokumentima koji su bili sumnjivo klasifikovani kao tajni, i omogućavali im da vide samo petinu svih dokaza. Čak i pet godina kasnije, ovim advokatima bilo je zabranjeno da pregledaju te hiljade dokumenata da bi mogli da pripreme žalbu. Tokom suđenja, nekoliko stručnjaka i autoriteta – kao što su generali Čarls Vilhem (Charles Whilhem) i Edvard Atkinson (Edward Atkinson), admiral Judžin Kerol (Eugene Carol) i pukovnik Džordž Bukner (George Buckner) – svedočili su da optuženi nisu imali pristupa poverljivim informacijama. Čak i Džejms Kleper (James Clapper), bivši šef Obaveštajne agencije Pentagona i svedok optužbe, tvrdio je da optuženi nisu bili uključeni ni u kakve špijunske aktivnosti protiv Sjedinjenih Država. Međutim, njihova svedočenja nisu uzeta u obzir, što je stav koji ogoljuje proizvoljnost jednog u velikoj meri političkog i lažnog suđenja.

Petorica Kubanaca imali su isključivu misiju da prikupe informacije o planovima terorističkih grupa sa sedištem u Južnoj Floridi, koje, kad zanemarimo ludorije u vezi sa samim sudskim procesom, nisu deo vlade SAD-a.

Vlada SAD-a redovno ometa posete majki, žena i deca zatvorenika, što je stav koji znači dodatnu kazni i za ovih pet muškaraca i za njihove bližnje. Adriana Perez i Olga Salanueva, supruge Gerarda Hernandeza i Renea Gonzalesa, kao i Ivette Gonzales – Reneova kćerkica – ne mogu da ih posete već više od četiri godine. Štaviše, organi SAD-a postavili su prepreke i advokatima odbrane i kubanskom konzularnom službeniku u SAD-u kada se radi o posetama zatvorenicima, što je flagrantno kršenje člana 37. Minimuma propisa za tretman zatvorenika, gde se kaže da se „... zatvorenicima dozvoljava da s vremena na vreme, pod odgovarajućom prismotrom, komuniciraju sa svojim rođacima i prijateljima od ugleda i putem pošte i kroz posete.“

Odvojeni u zatvorima koji su udaljeni jedan od drugog, ovih pet muškaraca izloženo je strogim kaznama u pokušaju da se slomi njihov psihički i fizički integritet, drže ih u samicama (kaznene ćelije) u periodima do 17 meseci i 48 dana, bez ikakvog njihovog prestupa i uprkos Smernicama Biroa za zatvorenike SAD-a gde se kaže da „... maksimalni vremenski period koji zatvorenici mogu provesti u samici ne treba da pređe 60 dana,“ i članu 7. Međunarodnog pakta o građanskim i političkim pravima Ujedinjenih Nacija gde stoji da „Niko neće biti podvrgnut mučenju, ili surovim, neljudskim ili ponižavajućim kaznama i tretmanu...“

Prema petorici Kubanaca odnose se kao prema običnim zločincima i prinuđeni su da borave među takvim zatvorenicima u kaznenim zavodima, što je očigledno kršenje člana 8. Minimuma propisa za tretman zatvorenika, gde stoji sledeće: „Zatvorenici koji pripadaju različitim kategorijama treba da budu smešteni u različitim ustanovama ili u različitim odeljenjima unutar tih ustanova, shodno polu i starosti, zločinačkoj prošlosti i razlozima za njihovu kaznu zatvora.“

Kampanje koja je vođena protiv Petorice u Majamiju, centru anti-kubanskih aktivnosti potvrđuje da su ustavna prava povređena u proces protiv kubanske Petorke uključujući i Šesti Amandman, koji štiti prava optuženika na pravično suđenje.

Osnovni zadatak Petorice bilo je prikupljanje informacija o planovima i delovanju ekstremističkih anti-kubanskih organizacija, oni su spasli mnoge živote predupredivši mnoge terorističke akcije protiv Kube u kojima su ranije izgubljeni mnogi životi. Ipak, oni danas sede u zatvoru dok poznati teroristi i terorističke organizacije nesmetano deluju zaštićeni od strane SAD.

K.M.

IZAZOVI KOSOVSKOG ČVORA

2010-08-13T06:25:00.001-07:00

IZAZOVI KOSOVSKOG ČVORA

Dragiša Lapčević: „Deleći Balkan na pojedine male zemlje vi ćete stvoriti izvore za nova trvenja među balkanskim narodima i balkanskim državicama.“

Manupulacije, falsifikovanje i politiziranje istorije ne samo što je naučno i etički ne dopustivo već je i nemoralno, zločinačko delo. Na žalost, s tim pojavama se danas sve više susrećemo.

Pitanje Kosova i Metohije jedno je od najsloženijih pitanja procesa destabilizacije i potpuog razbijanja avnojevske Jugoslavije, prevaranja čitavog Balkna u bure baruta koje su imperijalističke sile stalno „gasile dolivanjem ulja“.

Jedan od najsloženijih uzroka današnje kososke drame upravo leži u ranjenim međunarodnim odnosima nastalim dominacijom SAD posle rušenja Berlinskog zida i razbijanja SSSR-a. Ne zna se koliko je hiljada milijardi dolara koštao kapitalizam da razbije i onesposobi socijalizam u Evropi i nametne dominaciju jedne imperije kao što su SAD. Ideološka borba i krstaški rat protiv komunizma pomahnitali haotični kapitaizam i dalje vodi ne prezajući ni od čega u svom nastojanju da socijalizmu navuku demonizovanu sliku i zauvek ga uklone kao opasnost za svoj opstanak.

Narodi KiM moraju samostalno da odlučuju o svim pitanjima ekonomskog, kulturnog, političkog i društvenog razvoja. Razloga za međusobno nepoverenje dva ključna naroda u Kosovskoj drami – Srba i Albanaca ima mnogo. Većina ima duboke istorijske korene i duboku su usađeni u kolektivnu svest. Sa druge strane, stotine je svetlih primera međusobnog dubokog pošovanja i požrtvovanosti ova dva naroda.

Simbioza i prožimanje balkanskih naroda, odupiranje osvajačima, borba za slobodu i nezavisost još više su ih zbližili. Istorijska je istina da se u redovima vojske cara Dušana nalazio i značajan broj Albanaca. A prilikom velike seobe Srba sa Kosova pod patrijarhom Arsenijem Čarnojevićem sa tim stradalnicima povlačili su se i Albanci. Marko Miljanov u svojim „Primerima čojstva i junaštva“ na isti način slavi i uzdiže viteštvo i moralne vrline Srba, Crnogoraca i Albanaca. Čovek i čovečnost za njega su bili početak i kraj svih podel među ljudima i narodima. Saradnja srpske vojske i albanskog Esad-paše pokazala je svoju vrednost tokom povlačenje srpske vojske i civila krajem 1915. i početkom 1916. godine. Esad-paša Toptani je rekao da srpsku vojsku niko ne sme napasti,nažalost bilo je i onih koji su se o ovo oglušili zadajući udarce srpskoj vojci i narodu tokom povlačnja. Esad-paša je kasnije sahranjen na vojničkom groblju na Tijeu u Bolonjskoj šumi, zajedno sa srpskim vojnicima, gde i dan-danas u moru krstova stoji i jedan polumesec. Između dva rata KP Jugoslavije je odigrala važnu ulogu u stvaranju KP Albanije, a kasnije i u organizovanju NOP-a Albanije, u formiranju i konstituisanju organa nove vlasti i državnopravnog lika nove države. Inicijativu za povezivanjem razjedinjenih grupa albanskih komunista dala je 1939. godine KPJ, koja uspostavlja vezu sa Albancima preko sekretara Oblasnog komiteta KPJ za Kosovo i Metohiju, Miladina Popovića. Veza je prekinuta hapšenjem Popovića jula 1941. godine, ali je obnovljena iste godine inicijativom jedne skadarske grupe, u kojoj se nalazio Enver Hodža. On je osnovao i postao vođa Komunističke partije Albanije na konferenciji u Tirani 8. novembra 1941. godine. U rezoluciji je istaknut zadatak KP Albanije „da razvijemo ljubav i borbenu saradnju sa svim narodima Balkana, a pogotovu s narodima: srpskim, grčkim, crnogorskim i makedonskim, koji se herojski bore za svoje nacionalno oslobođenje“. Na poziv Vrhovnog štaba NOVJ u završnim operacijama za oslobođenje Jugoslavije učestvovale su i 5. i 6. divizija Narodno-oslobodilačke armije Albanije-NOVA. Zajedno s jedinicama NOVJ borile su se za oslobođenje Kosova, Crne Gore i Sandžaka, a u februaru 1945. godine prebačene su na Kosovo, gde su učestvovale u borbama za likvidaciju kontrarevolucionarnih snaga Bali Kombetar.

Dva najveća simbola antifašističkog otpora bilu su Boro i Ramiz koji su nekada označavali bratstvo i jedinstvo između Srba i Albanaca na Kosovu. Mogu se voditi večni ratovi, deliti i preimenovati države, uništavati čitava pokolenja, stvarati nove legende, može se uništiti svaki trag prošlosti, mogu pobednici pisati nove i nove stranice istorije kako god i kad god to zažele, ali svet Bore i Ramiza ne moze propasti, jer je to jedino mogući ljudski svet. Ova legenda je jednostavno neuništiva i daje večnu nadu i veru u drugačiju budućnost. Ostaje nam nada da će se u budućnosti pojati dva slična heroja koji će povezivati srpski i albanski narod i koji će da trajno označavaju albansko-srpsko prijateljstvo.

Balkanski narodi ne mogu jedni bez drugih, sudbina im je slična i recipročno zavisna. Njihova je nasušna potreba i uslov slobodnog i demokratskog razvoja je njihvo jednisvo, sardanja i solidarnost. U velikoj su zabludi oni koji se oglušuju o ovakav imperativ našeg vremena kao sudbinskog predodređenja za zajednički život na ovim burnim balknskim prostorima.

K.M.

Deseti Kongres Komunističke omladine Grčke-KNE

2010-05-28T10:42:00.000-07:00

X KONGRES KOMUNISTIČKE OMLADINE GRČKE-KNE:

KOMUNIZAM JE MLADOST ČOVEČANSTVA

U protestima uzavreloj Atini završen je X kongres Komunističke omladine Grčke-KNE održan pod sloganom: „Komunizam je mladost čovečanstva“. Kongres je organizovan u uslovima zaoštrene kapitalističke krize koja pogađa čitav svet i koja posebni potresa Grčku u kojoj se vodi velika borba radničke klase protiv antinarodnih mera koje grčka buržoaska vlada planira da sprovede po receptima MMF-a i SB.

Poznato je da je Grčka doživela ekonomski kolaps kao jedna od zemalja najteže pogođenih kapitalističkom krizom., Kapitalistička kriza u svakoj zemlji nosi svoje osobenosti, u Grčkoj ona je direktna posledica članstva u EU. Kriza u Grčkoj je najviše pogodila indutriju tekstila, metala i poljoprivrede, grane koje se najviše oslanjaju na EU. Pošto je u problemima, vodeće sile EU i MMF Grčkoj nude obilatu "pomoć". Ta "pomoć" zapravo je višestruki trik. Kao prvo, ako će ta pomoć kratkotrajno i spasiti državu od bankrota, dugotrajno će grčku ekonomiju učiniti još zavisnijom od ekonomija centara moći EU, čime će samo dodatno produbiti problem. Kao drugo, spašavanje kapitalizma u Grčkoj prema receptu MMF kojeg je vlada Grčke prigrila trebali bi platiti oni koji u njemu nikad nisu uživali, tj. radnici kojima će se drastično smanjiti ne samo plate, nego i gotovo sva socijalna prava. Kao treće, "pomoć" koju daju evropski moćnici ne daju kao milostinju niti kao izraz solidarnosti, nego pokušavaju na taj način da spasu evrozonu, koja najviše koristi vodećim kapitalističkim ekonomijama EU. Degradacija socijalnih prava i standarda radničke klase trebalo bi se izvršiti pod parolom štednje koja će izvući zemlju iz krize. U tome se zapravo prepoznaje samo dobar izgovor za izvršavanje želja i interesa kapitala na štetu većine. Taj prozirni trik nije ništa novo i prepoznaje se u svim evropskim državama, pa tako i u Srbiji. Razlika je zapravo u tome što su Grci dobro prepoznali taj trik i odlučni su da na njega ne nasednu. Grci se bune ne zato što su nerealni kako to pokušavaju podvaliti kontrolisani mediji diktature kapitala, nego baš zato što su realni, tj. svesni svega što po narodni standard predstavlja ovakav aranžman. Grčka poseduje povoljan geostrateški položaj , modernu tehniku i obrazovane kadrove, sve ono što je neophodno da izađe iz krize u koju je gurnuta pod dirigentskom palicom MMF i SB.

Kongres mladih grčkih komunista otvorio je generalni sekretar KNE-a drug Giannis Protoulis. On je istakao da je KNE između dva kongresa politički, organizaciono i idejno ojačala što daje ogroman revolucionarni entuzijazam i sigurnu veru u uspeh borbe za socijalizam.

Kongresu je prisutvovalo 27 delegacija bratskih komunističkih organizacija iz sveta, među kojima predstavnici Saveza komunističke omladine Jugoslavije (SKOJ), komunističkih omladina Kube, Portugalije, Ruske Federacije, Venecuele, Pakistana, Izraela i Palestine.

Predstavnici KNE i KKE jasno su istakli da je kriza koja je posebno pogodila Grčku proizvod kapitalizma i participacije Grčke u EU i NATO paktu. Ona je direktna posledica državne pomoći krupnom grčkom kapitalu, rashoda za NATO i neprofitnih izdataka za Olimpijske igre 2004. godine.

Generalni sekretar KKE Aleka Papariga obraćajući se Kongresu KNE-a istakla je da je „pravo svakog naroda da bira svoj sopstveni put razvoja, uključujući i suvereno pravo oslobađanja od višestruke zavisnosti od EU, SB MMF i NATO-a. Ovo pravo uključuje i neotuđivi izbor socijalističke izgradnje. U ruke naroda nužno je da pređu bogastvo i strategijske ekonomske grane.“ Namera je grčkih vlasti da sav teret krize prebace isključivo na radničku klasu dok krupni kapital maze novim povlasticama.

KKE i KNE koristiće sve raspoložive snage u borbi protiv nametnute antikomunističke histerije koja je oživela sa buđenjem klasne svesti naroda širom planete. Na sve načine vrši se propaganda u kojoj se socijlizam predstvalja kao utopizam, a socijalizam koji je postojao u Evropi i širom sveta kao imperija zla.

Kapitalizam to je društvo „slobode“ koju donosi ekonomska prinuda; to je društvo okrenuto profitu i na njemu zasnovane „etike“; to je društvo građanskih „sloboda“ i „prava“ čoveka koji je svoje radne i umne sposobnosti prodao na „slobodnom“ tržištu radne snage.

Kad bi kapitalistička ekonomija bila najbolja osnova ljudske slobode i demokratskog sistema koji odgovara interesima većine društva, kapitalizmu ne bi za „disciplinovanje“ bio potreban veliki represivni aparat oličen u armijama do zuba naoružanih vojnika i policajaca.

Mladi će novim idejama uliti svežu krv komunizmu, a komunizam će podmladiti ostarelo čovečanstvo, jednodušni je zaključak 10 kongresa mladih grčkih komunista.

Iz stampe - Globalizacija uzima danak

2009-10-15T01:26:00.000-07:00

Globalizacija, svetski proces kome carstvo profita stoji na pijedestalu, svom snagom je zahvatila i Evropu, neumitno se šireći kontinentom i urušavajući otmenu sređenost i spokoj Stare dame.

Neki to zovu amerikanizacija, neki globalizacija, a neki pak divlji kapitalizam. Kako god da je, nije dobro ni za Staru damu (kako ju je svojevremeno nazvao američki ministar odbrane Donald Ramsfeld) na čijem su zapadu ljudi godinama uživali socijalne blagodeti, a ni za južne i istočne delove kontinenta koji se u bolnoj tranziciji priključuju Evropskoj uniji, očekujući željeno poboljšanje života.

Zaposleni širom Evrope sve su više izloženi surovosti anglosaksonskog tipa kapitalizma (kako ga je nazvao bivši francuski premijer Mišel Rokar), koji je trijumfalno odneo prevagu nad humanijim, evropskim.

Izgleda poznato

Ljudi sve duže rade a sve manje zarađuju, socijalno osiguranje je sve manje sigurno, školovanje dece – do juče besplatno, sve više košta, a što je najgore, svi su u stalnom strahu jer ništa nije sigurno – ni radno mesto, ni plata pa ni sâm život.

Političari koji i te kako snose odgovornost za uspostavljanje "novog svetskog poretka" svesni su da nešto ne valja, mada im još nije sinula ideja šta da učine kako bi se stvari poboljšale.

Franc Minterfering, koji se povukao iz rukovodstva Socijaldemokratske partije Nemačke, optužio je anonimne belosvetske investicione fondove, one iste koji haraju i zemljama u tranziciji poput Srbije, da "kao skakavci dolete u neku zemlju, za tili čas je opelješe i onda netragom nestanu".

Kapitalizam divljih zveri

Bivši kancelar Helmut Šmit, takođe socijaldemokrata, upro je prst u "divlji kapitalizam" ili kako je doslovce rekao– "kapitalizam divljih zveri", zato što je čoveka potpuno gurnuo u stranu, a na presto postavio novo "božanstvo" – kapital i profit.

Francuski predsednik Nikola Sarkozi, veliki pobornik globalizacije i neoliberalnog kapitalizma, takođe je, prilikom jednog susreta s nemačkom kancelarkom Angelom Merkel, ukazao na "stranputice" novog poretka, zahtevajući strožu kontrolu međunarodnog finansijskog tržišta ne bi li se napokon stalo na put špekulantima, koji svetu stalno prete opštom krizom.

Evropski model

Ali, kako je uopšte nastala ovakva situacija? Mišel Rokar je u autorskom prilogu za pariski "Mond" odgovorio na to pitanje: "Iznenada i veoma neočekivano!"

"Kapitalizam je, posle krize izazvane Drugim svetskim ratom, doživeo pravu renesansu, beležeći punih 30 godina stalan privredni rast, uz iznenađujuću stabilnost i stabilan društveni napredak.

Taj sistem je tada poštovao tri glavna regulatorska principa: Kejnsov (Džon Mejnard Kejns), kojim se preporučuje upravljanje državnim budžetom radi amortizovanja oscilacija sistema a ne radi formalne ravnoteže troškova i prihoda. Beveridžov princip (lord Vilijam Henri Beveridž), kojim se zahteva visok stepen socijalne zaštite, i najzad, princip koji je bio drag Henriju Fordu – "dajte svojim zaposlenima dobre plate ako želite da budu dobri potrošači", napisao je Rokar.

Nova doktrina iz Čikaga

A onda se, osamdesetih, desilo, kaže bivši francuski premijer (1988–1991), nešto potpuno neočekivano: grupa profesora iz Čikaga, s Miltonom Fridmanom na čelu, izradila je novu doktrinu ekonomske politike.

Ona je zahtevala smanjenje uloge države, poreza, ukidanje svih prepreka slobodnom tržištu, poput javnih servisa i socijalnog osiguranja, eliminisanje pravila koja limitiraju kumulativne profite kompanija.

"Ta pogrešna, simplistička filozofija, koja hvali surov apetit za profitom, veoma je brzo zadobila podršku moćnika iz privrede i finansija i kao kuga se munjevito proširila svetom da bi danas zavladala svakim ćoškom planete", rekao je renomirani francuski političar.

Tako je nastupilo doba u koje je "politički korektno" hvaliti samo baš "kugu" o kojoj govori Rokar, a svaka kritika surovosti tog pogubnog sistema vidi se kao subverzija.

Sve mane sistema

Kritičari sistema ipak ne ćute, a najglasniji je znameniti američki nobelovac Džozef Stiglic koji je u svojoj knjizi "Globalizacija i njena nezadovoljstva" (Globalization and its Discontents) veoma stručno i detaljno ukazao na sve mane tog sistema.

Među osnovnim manama, Stiglic je naveo to što se stvara ogroman jaz između bogatih i siromašnih, kako ljudi tako i država.

Afrika je na primer, danas mnogo siromašnija nego pre 20 godina, pa bi tako nekim zemljama tog kontinenta trebalo 75 godina da bi dostigle, recimo Grčku (do poslednjeg velikog talasa proširenja, najsiromašnija članica EU) – pod uslovom da Grčka za sve to vreme – stoji u mestu, napisao je Stiglic.

Što se pak jaza između bogatih i siromašnih tiče, dovoljan je podatak da u najbogatijoj zemlji sveta – SAD, gotovo 50 miliona ljudi živi u bedi, van svakog sistema socijalne brige, poput školstva i zdravstvene zaštite a dačak i u zapadnoj Evropi, pogotovo u Nemačkoj i Francuskoj, iščezava njen temelj – srednji sloj, postajući sirotinja.

Gradjanski list,

autor S. Maksimovic

NEREDI U NEČIJIM GLAVAMA

2009-09-27T21:26:00.000-07:00

NEREDI U NEČIJIM GLAVAMA

U uslovima sve većeg socijalnog jaza i dublje ekonomske krize čije posledice padaju na leđa običnog čoveka koji je sve izloženiji surovoj i nehumanoj eksploataciji i svakodnevnim sve brojnijim otpuštanjima Vlada Srbije na sve načine otvara stalno nove političke teme koje ne koštaju ništa, a odvlače pažnju. Na sve načine i po svaku cenu buržoaska vlast svu pažnju odvlači daleko od eksplozivne situacije s političkog i socijalnog gledišta na teme koje samo naizgled deluju od posebne važnosti.

Medije ovih dana preplavljuju naslovi „Tajna Dražinog groba“ iako su do juče ti isti mediji u horu ponavljalju kako su komunističke vlasti sva dokumenta o ovom slučaju besprovatno i divljački uništili. Jasno da lik i delo pukovnika, kasnije generala, Draže Mihailovića, komandanta Jugoslovenske vojske u otadžbini (JVuO) srpsku buržoasku vlast i ne interesuju mnogo. Niko se od njih ne poziva na iskustva i nasleđe ravnogorskog pokreta, iako mnogi pripadnici vladajuće strukture idejno pa i rodbinski njemu pripadaju, u kreiranju naše današnjice i budućnosti. Za njih je najvažnije demonizovati komuniste kao nehuman i anticivilizacijski pokret, dikriminisati NOB i uništiti svaku ideju o otporu kapitalizmu i stvaranju novog sveta, kako nam se „komunistička pošast“ ne bi ponovila.

Neredi na ulicama Beograda sa divljanjem raznih marginalnih grupacija i pokušaj obračuna sa učesnicima najavljane povorke LGBT populacije pokazuju svu nesposobnost vlasti, ali i odsustvo želje da se obračuna sa raznim često neonacističkim grupacijama. Sve veći opravdani bes mladih usled apatije, beznađa i neizvesne perspektive vlast nastoji da kanališe na razne načine dozvoljavajući divljanja mladih kroz linčeve na stadionima preko kojih se gubi menjalačka i stvaralačka energija mladih ljudi, gde im se uništava kritička svest i od njih se stvaraju horde varvara, sve kako se ne bi ne bi doveo u pitanje opstanak postojećeg “sistema vrednosti“.

Ni jedan građanin Srbije ne sme biti žrtva psihičke ili političke torture zbog svog rasnog, političkog, verskog, seksualnog ili neke druge lične osobenosti, ni jedan građanin ne sme biti taoc agresivne huškačke politike kojom se nastoje stvoriti brojne podele i sve pretvoriti u obično huligansko divljanje.

SLOBODA ZA PETORICU HEROJA ANTITERORISTICKE BORBE!

2008-09-15T07:50:00.000-07:00

SLOBODA ZA PETORICU HEROJA!

Navršilo se 10 godina od 12. septembra kada su Petorica kubanskih heroja antiterorističke borbe uhapšeni i izvedeni pred američki sud.

Neverovatna priča o petorici muškaraca utamničenih u SAD-u zbog borbe protiv terorizma

Ko su pet kubanskih heroja u zatvorima SAD-a?

Pet mladih stručnjaka koji su odlučili da posvete svoje živote, daleko od svoje otadžbine, borbi protiv terorizma u gradu Majamiju, centru većine napada protiv Kube.

Oni su:

Antonio Guerrero (Majami, 1958) inženjer u Aerodromskoj zgradi, pesnik, otac dva sina. Fernando Gonzales (Havana, 1963), oženjen, diplomirao na Institutu za odnose sa inostranstvom (ISRI) pri Ministarstvu spoljnih poslova Kube. Gerardo Hernandez (Havana, 1965), oženjen, diplomirao na ISRI-ju, karikaturista. Ramon Labañino (Havana, 1963), oženjen, otac tri kćerke, diplomirao ekonomiju na Univerzitetu u Havani, i Rene Gonzales (Čikago, 1956), oženjen, otac dve kćerke, pilot i instruktor letenja.

Zašto su bili u Sjedinjenim Državama?

Oni su se uputili u Sjedinjene Države da bi prikupili informacije o neprijateljskim planovima terorističkih organizacija koje već dugo imaju sedište u gradu Majamiju, uključujući tu i Kubansko-američku nacionalnu fondaciju (CANF), Kubansko veće slobode (CFC), Braća pritiču u pomoć, Demokratski pokret, Alfa 66, i mnoge druge koje se mogu pohvaliti podužim spiskom kriminalnih aktivnosti.

Među akcijama koje su ove grupe iz Majamija izvele protiv Kube nalaze se sabotaže i napadi koji su odneli stravičan danak – hiljade poginulih i povređenih, veliku ekonomsku štetu, šverc oružja, droga i ljudi, i na stotine zavera da se ubije kubanski predsednik, Fidel Kastro. Takođe su sprovodile terorističke akcije na tlu SAD-a i u trećim zemljama.

Procene odgovarajućeg pravnog postupka

Gore spomenuto odbacivanje predstavlja kršenje Petog amandmana Ustava SAD, koji glasi: „niko neće biti lišen slobode bez odgovarajućeg pravnog postupka ...“, dok Šesti amandman kaže da „... u svakom krivičnom procesu optuženi ima pravo na brzo i javno suđenje pred nepristrasnom porotom...“.

Za šta su bili optuženi?

Zavera za ubistvo s predoumišljajem

Gerardo Hernandez jedini je bio optužen za zaveru za ubistvo s predoumišljajem zbog navodne pomoći u obaranju dve letilice Braće pritiču u pomoć 24. februara 1996. godine. On nije imao ni najmanje veze sa letom tih aviona koji su stalno povređivali vazdušni prostor Kube i čak leteli i iznad grada Havane, kao ni sa suverenom odlukom kubanske vlade da ih obori posle bezbroj upozorenja vlastima SAD-a, kao i samoj toj terorističkoj organizaciji.

Zavera za špijunažu

Gerardo Hernandez, Ramon Labañino i Antonio Guerrero proglašeni su krivim po ovoj optužbi. Ni jedan od njih nije se bavio špijunažom protiv Sjedinjenih Država jer je špijun, kako pravo SAD-a kaže, lice koje ukrade ili dođe do državnih tajni da bi ih dostavilo stranoj vladi.

Tokom suđenja, nekoliko stručnjaka i autoriteta – kao što su generali Čarls Vilhem (Charles Whilhem) i Edvard Atkinson (Edward Atkinson), admiral Judžin Kerol (Eugene Carol) i pukovnik Džordž Bukner (George Buckner) – svedočili su da optuženi nisu imali pristupa poverljivim informacijama. Čak i Džejms Kleper (James Clapper), bivši šef Obaveštajne agencije Pentagona i svedok optužbe, tvrdio je da optuženi nisu bili uključeni ni u kakve špijunske aktivnosti protiv Sjedinjenih Država. Međutim, njihova svedočenja nisu uzeta u obzir, što je stav koji ogoljuje proizvoljnost jednog u velikoj meri političkog i lažnog suđenja.

Zavera da se počine zločini protiv Sjedinjenih Država

Petorica Kubanca bili su optuženi za ovu zaveru kada su zaista pokušavali jedino da pronađu informacije o planovima koje su pravile terorističke organizacije iz Majamija. Ni pod kojim okolnostima i ni u kom slučaju petorica Kubanaca nisu tražila bilo koje informacije koje bi mogle predstavljati pretnju državnoj bezbednosti Sjedinjenih Država, što je istina koju su dokazali advokati odbrane i potvrdili mnogi svedoci tokom suđenja.

Korišćenje lažnog identiteta i lažnih isprava

Da bi se infiltrirali i da bi mogli da utiču na planove ovih organizacija, trojica od ovih pet boraca protiv terorizma bili su prinuđeni da sakriju svoj pravi identitet.

Postoji doktrina u pravu koja se naziva stanje nužde, prema kojoj, u cilju sprečavanja izvršenja ozbiljnijeg zločina – kao što je ubistvo, ili teroristička radnja – ljudi imaju opravdanje da izvrše manja krivična dela ili naprave prekršaje, kao što su korišćenje lažnog identiteta i isprava, sa ciljem da zaštite svoje aktivnosti i živote, uzimajući u obzir da je pet mladih boraca trebalo da deluju unutar grupa ozloglašenih ubica i terorista.

Neregistrovani agenti strane vlade

Uzimajući u obzir ciljeve njihovog delovanja i opasnosti koje podrazumeva, bilo je nemoguće da pet Kubanaca budu registrovani kao agenti kubanske vlade, jer njihova misija nije imala nikakve veze sa državnom bezbednošću Sjedinjenih Država. Dobro je poznato ove terorističke grupe i njihove vođe potpuno nekažnjeno deluju u Majamiju i da imaju zaštitu vlasti SAD-a. Na primer, šef Biroa FBI-a za Majami rekao je da su vođe Kubansko-američke nacionalne fondacije i Kubanskog veća slobode cenjeni ljudi koji u potpunosti zavređuju poverenje, naglasivši time da FBI neće nikad pokrenuti zvaničnu istragu o aktivnostima onih koji sponzorišu i finansiraju terorističke akcije protiv Kube.

Vladavina prava predviđa doktrinu stanja nužde na osnovu koje, a da bi se sprečili teži zločini kao što su ubistva i terorističke aktivnosti, optuženi prave prekršaje kao što su korišćenje lažnog identiteta i isprava u cilju zaštite svojih aktivnosti i svog života, uzimajući u obzir činjenicu da je pet kubanskih mladića trebalo da deluju unutar grupa u kojima vrvi od ozloglašenih i poznatih ubica i terorista.

Nepravične i preterano stroge kazne

Posle nezakonitog suđenja, sudija – koja je odbacila olakšavajuće okolnosti koje su predstavili advokati odbrane, a umesto toga prihvatila sve otežavajuće okolnosti koje je zagovarala optužba – izrekla je preterano stroge i nepravične kazne, primenjujući maksimalnu kaznu u svakom od tih slučajeva, uprkos tome što glavni delovi optužnice nikada nisu dokazani. Njene odluke primer su grubog kršenja, između ostalog, i člana 14. Međunarodnog pakta o građanskim i političkim pravima Ujedinjenih Nacija koji glasi „... svako lice imaće pravo da mu se, uz sve pravne garancije, javno čuje glas pred nadležnom, nezavisnom i nepristrasnom porotom...“.

Gerardo Hernandez, osuđen na dve doživotne zatvorske kazne zbog zavere za ubistvo sa predoumišljajem i zbog zavere za špijunažu.

Osim toga, osuđen je i na 15 godina zatvora zbog zavere da se počine zločini protiv Sjedinjenih Država, za korišćenje lažnog identiteta i isprava, i za delovanje u svojstvu stranog agenta bez neophodne registracije kod Ministra pravde SAD-a.

Ramon Labañino, osuđen na doživotnu kaznu zatvora po osnovu tužbe za zaveru za špijunažu i još na 18 godina zatvora za zaveru da se počine zločini protiv Sjedinjenih Država, za korišćenje lažnog identiteta i isprava, kao i za delovanje u svojstvu stranog agenta bez registracije kod Ministra pravde SAD-a.

Antonio Guerrero, osuđen na doživotnu kaznu zatvora za zaveru za špijunažu, i još na 10 godina zatvora za zaveru da se počine zločini protiv Sjedinjenih Država, kao i za delovanje u svojstvu stranog agenta bez registracije kod Ministra pravde SAD-a.

Fernando Gonzales, osuđen na 19 godina zatvora za zaveru da se počine zločini protiv Sjedinjenih Država, za korišćenje lažnog identiteta i isprava, kao i za delovanje u svojstvu stranog agenta bez prethodne registracije kod Ministra pravde SAD-a.

Rene Gonzales, osuđen na 15 godina zatvora za zaveru da se počine zločini protiv Sjedinjenih Država, kao i za delovanje u svojstvu stranog agenta bez prethodne registracije kod Ministra pravde SAD-a.

Druga kršenja ljudskih prava

Kakvi su argumenti advokata odbrane pred Apelacionim sudom?

Uzimajući u obzir prethodno rešenje Vrhovnog suda SAD-a u slučaju Pamplin protiv Masona, gde je najviši sud doneo rešenje da niko ne treba da bude izveden na suđenje na onom mestu gde postoje jasne i prisutne predrasude protiv optuženih, advokati odbrane traže da suđenje bude poništeno i da se odredi novo mesto suđenja izvan grada Majamija, gde svi znaju da postoje duboka neprijateljska osećanja prema kubanskim revolucionarima, kao što je slučaj sa ovih pet zatvorenika.

Ukoliko Apelacioni sud Atlante poništi prethodno suđenje i naloži da se novo suđenje održi izvan grada Majamija, optuženi bi mogli da računaju na nepristrasnu porotu koja nema predrasude i koja može raditi bez bilo kakvih pritisaka, u kakvoj bi situaciji sud mogao da nađe da pet mladih Kubanaca nisu krivi za ozbiljne zločine koji im se sada stavljaju na teret.

Neka pobede istina i pravda

Advokati odbrane su 10. marta izložili slučaj pred Apelacionim sudom u sudnici u Majamiju. Dok čekamo da Apelacioni sud donese rešenje – a za tu odluku možda treba i nekoliko meseci – pozivamo sve ponosne ljude dobre volje da se pridruže sve većem pokretu solidarnosti sa pet kubanskih heroja koji su sada politički zatvorenici u Sjedinjenim Državama.

Ovi mladi borci protiv terorizma moraju biti priznati kao Zagovornici ljudskih prava, što je status koji je predviđen Deklaracijom o zagovornicima ljudskih prava koju je 1998. godine usvojila Generalna skupština UN i koji se daje onima koji se, kao i oni, bore protiv kršenja ljudskih prava, organizovanog kriminala i terorista.

ZAKLJUČAK RADNE GRUPE UN-a O PROIZVOLJNOM ZATVARANJU 27/5/05

Radna grupa [posle razmatranja argumenata koje su iznele porodice i vlada SAD-a] iznosi sledeće mišljenje: Lišavanje slobode ovih pet Kubanaca je proizvoljno, i u suprotnosti sa članom 14. Međunarodnog pakta o građanskim i političkim pravima, čiji su Sjedinjene Države potpisnica.

„... iz činjenica i okolnosti u kojima se suđenje odigralo i iz prirode optužbi i strogih kazni izrečenih optuženima, [Radna grupa zaključuje] da se suđenje nije odigralo u klimi objektivnosti i nepristrasnosti koja je potrebna da bi se došlo do zaključka o poštovanju standarda pravičnog suđenja“ [i] „zahteva od Vlade da preduzme neophodne mere da se situacija ispravi“.

Justicia

Pravda

Antonio Fernando Gerardo Ramon Rene

http://www.geocities.com/freethefive_serbia/

Solženjicin vs Varlam - Činjenice o "Imperiji zla"

2008-09-07T16:22:00.000-07:00

Solženjicin vs Varla

U avgustu svet je obišla vest o smrti Aleksandara Solženjicina, ruskog pisca, disidenta, koji je slavu stekao zahvaljujući kritikama sovjetske države i vladavine J. V. Staljina.

Aleksandar Solženjicin decenijama je iznosio u javnosti najgore isfabrikovane informacije i lična mišljenja o svojoj državi, prvoj zemlji socijalizma - SSSR-u, ali i o socijalizmu uopšte. Njegove knjige na Zapadu služile su (i ostale) kao propaganda protiv socijalizma i komunističke ideologije. Njome se godinama gojila kapitalistička ideologija i tzv. zapadna demokratija, "Gulag" je ušao u sve evropske jezike, zbog te knjige je došlo do poistovećivanja komunizma i fašizma. Za svoje zasluge bio je nagrađen Nobelovom nagradom 1970. godine.

Solženjicin je kao kapetan artiljerijske jedinice odlikovan za hrabrost, ali je ubrzo pao u „nemilost“ zbog zavereničkih kritika iznošenih u šifrovanim pismima koja je slao prijatelju. Kažnjen je osmogodišnjom robijom - prinudnim radom u jednom sibirskom logoru, koji mu je poslužio kao inspiracija za prvi roman - "Jedan dan u životu Ivana Denisoviča". Proveo je osam godina u zatvoru (1945-1953), gde je bolovao od raka, a potom još nekoliko u internom progonu.

„Jedan dan u životu Ivana Denisoviča“ je priča o čoveku koji nastoji da u sibirskom gulagu sačuva dignitet; objavljena je u vreme dok je predsednik Sovjetskog saveza bio Nikita Hruščov, koji je težio da na svaki način diskredituje svog prethodnika J. V. Staljina.

Roman je ubrzo postao senzacija na Zapadu jer je otvoreno i zlonamerno kritikovao celokupan komunistički sistem, a ne samo Staljinov režim kako se činilo.

Drugi, manje poznat pisac, Varlam Šalamov (1907.-82.) važi za velikog ruskog pisca i jednog od najvažnijih autora o logorskoj tematici. Njegov biograf Jesipov povodom 100-te godišnjice piščevog rođenja pokušava da dokaže kako je Šalamov najznačajniji logorski pisac na prostoru bivšeg SSSR-a. Šalamov je služio dve kazne robije, 1929.-32. i 1937.-53. godine, što je znatno više od „mučenika gulaga“ Solženjicina.

On je posebnu pažnju posvetio odnosima Šalamova i Solženjicina. Solženjicin je za Šalamova bio veliki manipulator logorskom tematikom. Konstatujući da su u svetu koncepcije koje je predložio Solženjicin danas vladajuće, Jesipov ih podrobno analizira na osnovu činjenica i građe i nalazi da one ne odgovaraju stvarnosti, da su puka izmišljotina i antikomunistička propaganda. Na primer, brojka od 66,7 miliona stradalih i zatočenih u sovjetskom sistemu koju je Solženjicin koristio u knjizi „Arhipelag Gulag“ i koja je kasnije poslužila da se Sovjetski savez proglasi imperijom zla, preuveličana je po njegovom iskazu na osnovu istorijske građe i svedočenja najmanje 15 puta. Jasno da je Solženjicin književnost podredio politici i zbog svog političkog delovanja snosi veliku odgovornost za istorijske događaje koji su usledili sa dolaskom Gorbačova na vlast.

Šalamov je najbolje svoje mišljenje o tome izrazio u pismu koje je Solženjicinu napisao 1974. godine- „Pouzdano znam da je Pasternak bio žrtva hladnog rata, dok ste vi-njegovo oruđe“.

Uprkos teškom iskustvu stečenom u zatvorima SSSR-a Šalamov nikada nije osporavao društvene promene do kojih je došlo s revolucijom, smatrajući doprinos Oktobarske revolucije pozitivnim.

Radna (ne)prava u Srbiji i EU

2008-07-07T03:58:00.000-07:00

Dnevni list "Blic":

Prava zaposlenih u Srbiji se drastično i svakodnevno krše

Radnike teraju da rade besplatno

Autor: B. Krivokapić | 06.07.2008.

Radio sam u poznatoj stranoj kompaniji. Plata je bila dobra, ali sam na poslu ostajao i 16 sati dnevno. Mesečno sam imao oko 100 sati prekovremenog rada, od čega su mi plaćali samo 32 sata, a preko toga nisu smeli da iskažu na platnom spisku, pošto nije po zakonu, pa nisu ni isplaćivali, ispričao je jedan od građana u istraživanju o poštovanju prava iz radnog odnosa koje je uradio Centar za demokratiju.

Istraživanje je realizovano u deset opština u Srbiji i pokazalo je da se prava iz radnog odnosa svakodnevno krše, a da radnici u strahu od gubitka posla i iz nepoverenja prema državnim institucijama slučajeve narušavanja tih prava najčešće nikome ne prijavljuju. Tako je građanin s početka teksta trpeo i radio prekovremeno sve dok mu, po isteku probnog rada, nije uručen otkaz sa obrazloženjem da njegove „radne i stručne sposobnosti“ ne zadovoljavaju. Nažalost, i oni koji svoje probleme prijave nadležnim službama od toga nemaju mnogo vajde.

Sudovi ne reaguju
Nakon propasti matične firme, bivša radnica Robnih kuća „Beograd“ radila je deset meseci kod privatnika koji joj je platu davao „koliko je i kada je mogao“, a radni staž nije uplaćivao. Kada je dotični „pokupio robu i pobegao“, nesrećna žena je prebačena na posao kod drugog privatnika koji je prodavao bebi opremu u prostorijama već očerupanih RK „Beograd“, takođe bez staža, ali s dodatkom u vidu ponižavanja pred mušterijama, sve do konačnog otkaza. Oba slučaja prijavljena su inspekciji, tužbe su u sudu, a kad će biti razmatrane - ne zna se.
Svetlana Vukomanović iz Centra za demokratiju kaže da je najveći problem u sudovima koji ne reaguju čak i u slučajevima na koje im ukaže inspekcija.
- Imali smo primer gde je inspektor predložio prekršajnu kaznu od 800.000 dinara, a sud je poslodavcu dosudio opomenu i novčanu kaznu od 5.000 dinara. Za rad sudova, bar kada je reč o pravima zaposlenih, najčešći komentari koje smo čuli tokom višemesečnog istraživanja bili su „nema pomoći“ i „niko im ništa ne može“ - kaže Vukomanović, ističući da najveći broj slučajeva kršenja prava iz radnog odnosa ostaje neprijavljen, pre svega zbog straha ljudi od odmazde poslodavaca i gubitka posla. Zbog tog straha mnogi pristaju da rade i u vrlo nebezbednim uslovima, pa je Srbija po broju nesreća na radu, posebno u građevinarstvu, u vrhu evropskih zemalja.

Rade klizno i besplatno
Osim što su poprilično neobavešteni o svojim pravima, zaposleni u Srbiji, kaže Svetlana Vukomanović, nisu naročito solidarni, zbog čega je mnoge slučajeve kršenja prava teško dokazati. Tipičan primer je izuzetno raširena pojava prekovremenog rada preko zakonskog maksimuma koju je, kaže Vukomanovićeva, gotovo nemoguće dokazati na osnovu pojedinačne prijave.
- Kad god da banu nenajavljeni inspektori, naiđu na obrazloženje u stilu „kod nas je radno vreme klizno“ i sl. A sve bi bilo drugačije da se grupa oštećenih radnika organizuje i zajednički dokumentuje slučaj - kaže Vukomanovićeva.
Na ovaj problem nedavno je ukazao i republički ombudsman Saša Janković rekavši da mnogi „poslodavci, pa čak i država, često koriste veliku ponudu radne snage da bi zaposlene ucenjivali, namećući im protivzakonite uslove rada i kršeći pravo na osmočasovno radno vreme“. Prema primerima iz istraživanja Centra za demokratiju, poslodavci su u tome više („Šefica odeljenja u banci u kojoj radim očekuje da svaki dan radimo prekovremeno. Kad završimo posao u 17 časova ona kaže da uvek ima šta da se radi, a ako mi ne znamo, ona će da nas uposli.“) ili manje „suptilni“ („Radila sam u više prehrambenih prodavnica i svugde je bila ista priča - mala plata, neprijavljena, nema slobodnih dana, nema godišnjeg odmora i bolovanja.“)
Nije uteha, ali tranziciono izrabljivanje prisutno je i u drugim državama. Prema proceni Sindikata trgovine Hrvatske, prodavci su tokom 2007. odradili 53,5 miliona prekovremenih neplaćenih sati uštedevši poslodavcima 1,4 milijarde kuna (nešto manje od 200 miliona evra), a „Vjesnik“ je objavio listu SDP-a (Socijaldemokratska partija) na kojoj je pedesetak firmi u kojima se najviše krše radnička prava.

Država žmuri
Iako slični spiskovi u Srbiji ne postoje, jer se problemom kršenja prava zaposlenih ne bave ni sindikati, ni država, a još manje političke partije i mediji, po ugledu na računicu hrvatskog sindikata trgovine, s dosta pouzdanosti može se utvrditi da prodavci u Srbiji godišnje „odrade“ preko 100 miliona neplaćenih prekovremenih sati i tako poslodavcima uštede više od 400 miliona evra. Kako to u praksi izgleda, najbolje znaju radnici u malim trgovinskim radnjama koji u ogromnom broju rade neprijavljeni, mada ni situacija u velikim marketima nije mnogo bolja.
Računice pokazuju da prinudni prekovremeni rad blokira zaposlenje oko 45.000 novih radnika.

Čemu služe HR menadžeri
Iako odeljenje za ljudske resurse (HR menadžer) postoji tek u malom broju firmi, po istraživanju Centra za demokratiju da se zaključiti da i ova, nešto modernija verzija nekadašnjih kadrovskih službi, najčešće nije na strani zaposlenih. O tome svedoče i sledeći primeri:
1. „Osoba za ljudske resurse nije zaštitila mene, već šefa odeljenja, a meni je rekla da sam bezobraznica i da se pravim naivna.“
2. „Obraćala sam se mejlom HR menadžeru. Odgovor nisam dobila, ali sam dobila grdnju šefice zašto sam se obraćala HR-u.“

Ne prijavljuju izrabljivanje, plaše se otkaza
U inspekciji rada kažu da se veliki broj poslodavaca ne pridržava odredbe zakona koja kaže da radnik može najviše četiri sata dnevno prekovremeno da radi, odnosno osam sati nedeljno, i da mu taj prekovremeni rad mora biti plaćen.
- Inspektorima na terenu dodatan problem predstavlja to što nigde u zakonu poslodavac nema obavezu da vodi evidenciju o radnom vremenu, tako da je teško konstatovati prekršaj. Ni zaposleni, u strahu za svoje radno mesto, neće da sarađuju s inspektorima. Na pitanje da li rade prekovremeno, obično odgovaraju da je to najviše sat vremena i da im je sve plaćeno - kaže Radovan Ristanović, direktor Inspektorata za rad, i dodaje da će ova oblast biti bolje regulisana donošenjem zakona o evidenciji na radu, koji je gotov i čeka na usvajanje novu vladu.

Najčešći primeri kršenja prava
- neisplaćivanje zarada
- rad bez ugovora
- neplaćanje prekovremenog rada
- nebezbednost radnog mesta
- neuplaćivanje penzionog i zdravstvenog osiguranja
- neplaćanje porodiljskog bolovanja
- uskraćivanje godišnjeg odmora
- psihičko i seksualno zlostavljanje

Šta kaže Zakon o radu
- prekovremeni rad ne može da traje duže od osam časova nedeljno, niti duže od četiri časa dnevno
- svaki prekovremeni rad mora biti plaćen
- minimalni godišnji odmor iznosi 20 radnih dana
- poslodavac je obavezan da vam dostavi fotokopiju prijave na obavezno socijalno osiguranje
- na konkursu ne smeju od vas tražiti podatke o porodičnom, bračnom statusu i planiranju porodice

Sudije izriču kazne ispod minimuma
Radovan Ristanović kaže da su za preduzeća i poslodavce predviđene veoma visoke kazne za neplaćeni prekovremeni rad, i to od 800.000 do milion dinara za preduzeće i od 600.000 do 800.000 za preduzetnika.
- Međutim, sudije veoma često izriču kazne ispod zakonskog minimuma i na taj način obesmišljavaju rad inspektorata za rad. Postupci traju veoma dugo i obično na kraju zastarevaju - zaključuje Ristanović.

Dnevni lisc "Vecernje novosti":

G. ČVOROVIĆ, 11.06.2008.

Od jutra do sutra

RADNO vreme unutar EU moći će, ubuduće, da bude produženo do 65 sati nedeljno, pa čak i do 78 sati, ukoliko se poslodavac i radnik tako dogovore!
Ministri zapošljavanja dvadeset sedmorice saglasili su se, u sredu rano ujutro, posle nekoliko godina pregovaranja i cele noći većanja, o promeni "evropske direktive o radnom vremenu". Na snazi i dalje ostaju zakoni iz 1993. koji propisuju maksimalnu radnu nedelju od 48 sati, ali se uvodi novina koja, uz saglasnost zaposlenog, može da produži radno vreme!
Evropski zvaničnici su u poslednji čas popustili pod pritiskom Velike Britanije, koja je insistirala na legalizaciji njene

"osobenosti" da radna nedelja može da se produži na čak 78 sati (6 dana po 13 sati), pod uslovom da postoji zagarantovanih 11 sati odmora dnevno!
Odluka je donesena "kvalifikovanom većinom", jer su se predstavnici pet zemalja, Španije, Belgije, Grčke, Mađarske i Kipra, uzdržali od glasanja. Sindikati i predstavnici radnika u EU ističu da se najnovijim dopunama ove direktive radnička prava vraćaju više od sto godina unazad.

KO KOLIKO RADI
NAJKRAĆE zakonom propisano radno vreme u Evropskoj uniji danas ima Francuska sa 35 sati nedeljno. Najviše, po zakonu, rade Mađari, Grci, Estonci, Letonci, Litvanci, Maltežani, Poljaci, Slovaci i Slovenci - minimum 40 sati za sedam dana.

Srbiji treba socijalni, a ne koalicioni sporazum

2008-05-28T03:18:00.000-07:00

Srbiji treba socijalni, a ne koalicioni sporazum

Kakav god epitet naredna Vlada Srbije bude ponela - „demokratska“, „nacionalna“, „proevropska“, „radikalna“, ona će u suštini biti još jedna buržoaska, kapitalistička vlada čija se vlast neće podudarati ni najmanje sa težnjama radničke klase i radnih ljudi, sa težnjama najširih narodnih masa.

Neoliberalni koncep reformi-smrt za Srbiju

Tvorac neoliberalnog koncepta koji se sprovodi kod nas nobelovac Fridman priznao je da je neoliberalni koncept koji se zasniva na tome da bogati budu još bogatiji, a siromašni još siromašniji, potpuno pogrešan.

Prva poluga koncepta koji se sprovodi kod nas je spoljnotrgovinska liberalizacija. U ovom konceptu profitira uvoznički lobi. Od 2001. do 2008. godine 41 milijarda dolara je otišlo nepovratno iz zemlje.

Druga je ubrzana, divljačka, banditska privatizacija zasnovana na geslu: rasprodaj što pre u bescenje. Do sada je privatizovano preko 2.600 firmi i procena raznih stručnjaka je da je preko 20 milijardi evra izgubljeno. Firme su prodavane u bescenje: šećerane koje su vredele 35 miliona evra date su za svega tri, „Sartid“ za 23 miliona, a vredi 700 miliona, poljoprivredna dobra vrednosti oko 40 miliona za milion i po, „Nisal“ u Nišu procenjen da vredi 61 milion za 325.000 evra i tako dalje.

Treća je vezivanje dinara za evro kojim Narodna banka nanosi ogromnu štetu i lažno štiti nacionalnu valutu. I statistički podaci kojima Jelačić i njemu slični varaju narod su lažni, a ekonomija je matematika i sve je jednostavno. Recimo, nije istina da je inflacija prošle godine iznosila 10,5 već je ona bila 27 odsto. Ako je jedan evro bio 60 dinara, a sada je oko 83, to je rast od oko 35 odsto. Za to vreme od 2001. do danas rast cena bio je oko 180 odsto, što naši građani i te kako osećaju po svom džepu. Dakle, cene su porasle šest puta brže nego kurs. Dinar je precenjen i kao takav služi lažnom održavanju stabilnosti države, a zapravo nanosi gubitke. Takva pogrešna ekonomska politika za zemlju koja je preživela sankcije, ratove i hiperinflaciju dovela je danas do nezaposlenosti milion ljudi. Dovela je i dotle da je spoljnotrgovinski deficit od 2001. do 2007. premašio 41 milijardu dolara, da je spoljni dug sa 10 milijardi narastao na 26,2 milijardi dolara, da je inflacija od 2001. do 2007. kumulativno dostigla 200 odsto, da je javna potrošnja preko 52 odsto bruto domaćeg proizvoda, da su građani za nekoliko godina povećali zaduženost sa 147 na preko 1.017 evra, da plate godišnje rastu i do 30 procenata, dok se produktivnosti povećava po stopi od svega četiri odsto i da je stopa privrednog razvoja daleko ispod stope rasta zemalja u regionu, tako da nema poboljšanja životnog standarda, usled čega, međutim, rastu socijalne nejednakosti i napetosti.

Pri tom tek predstoji lomljenje kičme s prodajom državnih firmi i nameće se pitanje od čega

ćemo živeti onda kada sve rasprodamo.

Lažni stručnjaci prodaju u bescenje naše nacionalne strateške interese, a otimačinu pokrivaju marketinškom dogmom o evropskim integracijama.

Srbija ima 4,5 miliona hektara obradive zemlje, a prošle godine je na jedvite jade ostvarili suficit od 700 miliona evra. Holandija sa 950.000 hektara, međutim, ima suficit u spoljnoj trgovini poljoprivrednim proizvodima od 16 milijardi evra. Svakom je jasno da mi samo izvozimo i ne radimo više faze prerade, što je dokaz da je naša privreda neokolonijalnog karaktera, dakle takva da bi se samo

Srbija je sa 26,23 milijarde dolara spoljnog duga rizično zadužena zemlja. Spoljni dug je u prošloj godini povećan za čak 6,6 milijardi dolara ili 33,8 odsto. Ako bi se tempo njegovog povećanja nastavio do kraja ove godine bio bi čak 35 milijardi dolara

Trgovinski deficit je u prošloj godini prešao 9,5 milijardi dolara i povećan je u odnosu na isti

period 2006. godine za 41 odsto. Ako bi ove godine bio povećan za 30 odsto, dostigao bi 12,35 milijardi dolara.

„Argentinski tango“ je sasvim izvestan za Srbiju. „argentinski tango“ je moguć čim se potroše

sve devize, ostvarene privatizacijom to bi se moglo dogoditi za dve-tri godine.

Ako izaberemo nove lopove ne znači da ćemo zaustaviti pljačku. Srbiji je potrebna odgovorna, anti imperijalistička i dosledna Vlada koja ce napustiti nametnuti koncept. Verujemo da će doći i dan kada će se razotkriti mafija u procesu ovdašnje tranzicije i privatizacije, kada će narodno biti vraćeno pravom vlasnikuradničkoj klasi i radnim ljudima, čitavom društvu.

Svima je već dosta borbe za vlast između ovih i onih, dosta im je i pregovora, i konsultacija, i dogovora, i pustih obećanja, i raznih komisija, jer više nemaju povjerenja u nikoga.

Radni čovek želi ono što želi i svaki čovjek u svim zemljama sveta: sasvim besplatno, a onda školovanje od najnižeg do najvišeg stupnja (jer Bolonjski proces pretvara fakultete u profitabilna preduzeća), sigurno radno mesto i radno zakonodavstvo koje neće radnicima dati prava na nivou kolonijalne Afrike, 8 sati odmora, 8 sati kulturnog uzdizanja, late dostojne čoveka; pristojne penzije od kojih se može živeti, stambeni fond koji će garantovati krov nad glavom svima a ne da neko poseduje čitave lance zgrada a drugi da celi život budu podstanari ili da do smrti otplaćuju visoke rate. Žena želi otići na porodiljsko bolovanje bez straha da će joj sutra poslodavac uručiti otkaz.

Nama treba socijalni, a ne koalicioni sporazum, i država koja će brinuti o svojim građanima, jer država to su njeni građani.

15/5/2008.

Bolonjski proces-naučni aparthejd današnjice

2008-05-28T03:15:00.000-07:00

Bolonjski proces-naučni aparthejd današnjice

Specifična situacija u kojoj se Srbija našla za protekle nepune dve decenije - rat, blokada, „demokratske“ promene iz 2000. godine neminovno su doveli do značajnog odliva „mozgova“ iz Srbije. Računa se da je zemlju napustilo oko 40 000 najobrazovanijih ljudi koji su prema raznim procenama mogli da obogati društveni proizvod Srbije za više od 10 milijardi dolara.

Vlast ustoličena 2000. godine obećavala je oduzdavanje ovog negativnog tempa ali je kao i većina stvari sve ostalo na dugoj listi praznih obećanja, a trend je značajno produbljen.

Početkom maja istraživanje sprovedeno među studentima Beogradskog univerziteta dalo je poražavajuće rezultate. Čak 78 posto studenata ne vidi svoju budućnost u Srbiji i napustilo bi zemlju po dobijanju diplome. Njima na ruku svakako ide Bolonjski proces koji je Srbija ratifikovala 2003. godine.

Istorijat i ciljevi Bolonjskog procesa

Bolonjski proces, predstavlja realizaciju projekta sa dužim istorijskim kontinuitetom. Osnove Bolonjske deklaracije date su u Magna Charta Universitatum, potpisanoj u Bolonji 18. septembra 1988., u čast jubileja devetstogodišnjice najstarijeg evropskog univerziteta. U njoj su postavljena osnovna načela uloge univerziteta, pre svega njegova autonomnost. Drugi značajan moment na putu realizacije Bolonjskog procesa bila je tzv. Lisabonska konvencija iz 1997. godine – konvencija o priznavanju visokoškolskih kvalifikacija u Evropskoj regiji. Njoj je usledila tzv. Sorbonska deklaracija, realizovana u Parizu godinu dana nakon Lisabona, koja je označila kao prioritet harmonizaciju evropskog visokoškolskog sistema. U godinama nakon konačnog potpisa Bolonjske deklaracije 19. jun 1999, usledio je čitav niz događaja koji su na različite načine predstavljali delomičnu reviziju i dopunu deklaracije: Konvencija evropskih visokoškolskih zavoda u Salamanci 29. i 30. marta 2001., Studentska deklaracija iz Geteburga 25. marta iste godine, Pariški komunike 19. maj 2001., Graška deklaracija jula 2003., već spomenuti Berlinski komunike, i kao posljednji do sada, Bergenski komunike iz maja 2005.

Odliv mozgova-preduslov napretka SAD i Zapadne Evrope

Kao jedna od glavnih prednosti Bolonjskog procesa naglašena je mobilnost akademskih kadrova uz značajno manje administrativnih procedura, priznanje diploma bez principa nostrikikacije, lakši pristup tržištu rada u bilo kojoj zemlji EU. U praksi to znači lakši odliv mozgova iz zemlja koje su dovedene poput Srbije na rub opstanka, dalji gubitak intelektualnog blaga zemlje.

Bolonjski proces preuzeo je američki model sistem obrazovanja napuštajući klasična načela evropskog obrazovanja utemeljenog u XIX veku. Amerikanizacija sistema obrazovanja nametnuta Bolonjskim procesom ide na ruku SAD i zemljama Zapadne Evrope koje se suočavaju broja stranih studenata, a poznato je da da je upravo uvoz kadrova iz sveta, posebno zemalja Trećeg sveta i bivšeg socijalističkog bloka jedan od ključnih elemenata napretka američkog i zapadno-evropskog društva. Procenjuje se da 20 000 specijalista godišnje iz Afrike emigrira na Zapad. Procenjuje se da je u periodu 1960.-90. godine u SAD i Kanadu doselilo više miliona emigranata, mahom specijalista i tehničara iz zemalja Trećeg sveta. U poslednjih 40 godina više od 1 200 000 specijalista iz Latinske Amerike emigriralo je u SAD, Kanadu i Veliku Britaniju. Samo u kompaniji „Mikrosoft korporejšn“ 70 posto zaposlenih programera potiče iz Latinske Amerike i Indije.

Rušenje autonomije univerziteta

Univerzitet je stekao značajnu autonomiju-pre svega finansijsku i samim tim i političku. Bolonjski principi upravo urušavaju ovaj koncept. Univerzitet se podvrgava tržišnim normama i zakonima ponude i potražnje. Univerzitet se stavlja u službu neoliberalnog kapitalističkog tržišta i multinacionalnih korporacija. Život univerziteta postaje zavistan od ponude i potražnje na tržištu. Svodi se na to da će korporacije finansirati one univerzitete koji će moći da doprinesu povećanju profita,dok će istraživanja koja ne garantuju profitabilnost gasi ti se ili će se svesti na finansijske mrvice koji će jedva garantovati njihov kakav-takav opstanak. Isto je sa manje profitabilnim smerovima poput onih u čijem su središtu društvene nauke. Shodno tome jedino prihvatljivo postaje znanje tržišno-aplikativnog tipa-određeno strogim normama i zakonima kapitalističkog tržišta. To znači znanje podređeno tržišnom modelu ponude i potražnje. Život univerziteta zavisi će od projekata i njihove finansijske isplativosti.

Društvene nauke naći će se na raskršću-modifikacija i prilagođavanje tržišnim normama kao preduslovu u podeli finansijskog kolača.

Trenutno vlada podržava koncept preduzetničkog univerziteta, ali sa pogrešnim shvatanjem da time finansiranje univerziteta prestaje da biva briga države. U Evropi većini zemalja nivo finansiranja univerziteta iz javnih fondova je oko 70 %. Država učestvuje čak i u finansiranju privatnih univerziteta, mada ona i dalje zavise od potreba tržišta.

Univerzitetu je potrebna akademska autonomija praćena odgovarajućom finansijskom autonomijom, kako bi se mogao razvijati kao jedan od osnovnih servisa društva i kao značajan učesnik u pokretanju i vođenju tehnološkog razvoja zemlje. Autonomija je važna da se izbegne uplitanje dnevne politike u rad institucije koja mora služi građanima, bez obzira na politički sistem u zemlji i da se zaštiti od pretvaranja u puko oruđe tržišta.

Napred u društvo neznanja

Tendencija privatizacije znanja vodi ka stvaranju neke vrste naučnog aparthejda za većinu čovečanstva.

Bolonjski proces kojim se naši univerziteti podvrgavaju jeste put ka zatupljivanju intelektualnog zdravlja nacije. Stvaraju se usko specijalizovani kadrovi., koji će kao u vreme manufatkure obavljati jednu usko specijalizovanu radnju tj. proces. U praksi to znači da će biti manje plaćen ali i da će prilikom otpuštanja još teže naći posao.

Nezadovoljne rezultatima školovanja prema Bolonjskim principima Bolonjsku deklaraciju prihvatilo je 33 zemlje Evrope, dok su prestižni univerziteti poput Kembriđža, Pariskog instututa političkih nauka, Moskovskog odbili da učestvuju u Bolonjskom procesu, pravdajući to padom kvaliteta školovanja.

Prema nedavnom objavljenom izveštaju Saveta Evrope u Evropskoj uniji skoro svaki četvrti učenik stariji od 15 godina nije znao da kaže šta čita u školi, a između 15,3 i 17,6 posto učenika je prekinulo školovanje.

Primer Kube

Jedna od retkih zemlja koja se može pohvaliti besplatnim i dostupnim obrazovanjem, i vrhunskim rezultatima je svakako herojska Kuba. Kuba je pre Revolucije imala svega 1 682 učitelja i gotovo nepismenu naciju, danas je nepismenost samo uspomena a ima preko 78 000 učitelja. Pre Revolucije samo 34 posto dece je pohađala školu, od toga 10 posto je završavala, danas pohađa 100 procenata, a završava 99,9 procenata. Televizori za audiovizuelno obrazovanje: pre - 0; danas - 13.394. Oprema za kompjutersko obrazovanje, počev od predškolskog pa do šestog razreda: 5.563 koje koriste 237.510 dece. Više od 27 000 mladih između 17 i 30 godina koji nisu bili zaposleni, pohađaju predavanja srednjeg i višeg stepena u nedavno osnovanim školama za integralno usavršavanje mladih, za šta dobijaju novčanu nadoknadu.

Kao što se može proceniti, Kuba je daleko iznad najrazvijenijih zemalja u većini osnovnih obrazovnih pokazatelja. Kapitalističke zemlje na čelu sa SAD nemaju ni najmanju mogućnost da premaše Kubu na bazi svog društvenog i ekonomskog kapitalističkog modela.

Takvi rezultati nikada neće biti dostupni kapitalističkom društvu. Ne postoji za to, niti će ikada postojati potrebna doza humanizma i solidarnosti u jednom takvom društvu čiji će pokazatelji obrazovanja i kulture, bez obzira na sve njihovo bogatstvo i tehnologiju, sve više zaostajati u odnosu na Kubu. To već nepobitno pokazuju mnogi od tih pokazatelja.

Drugačiji svet je moguć! Obrazovanje za sve!

28/5/2008.

2008-05-03T19:30:00.000-07:00

BIOGORIVO-POGREŠANPUT

Energetska kriza koje jezahvatila svet, u prvom redu razvijene zemlje posebno zavisne od nafte poput -SAD, Zapadne Evrope i Japana naterala je mnoge stručnjake da se ozbiljno uhvateu koštac sa problemima pronalaženja novih, čistijih, izvora energije.

Ovo je borba protiv energetske iekološke krize koja nas pogađa i iskazuje svoja razorna dejstva. Žai-Iv Kustodavno je primetio „Ranije je priroda zastrašivala čoveka, sada čovek zastrašujeprirodu“. Zaista čovek je svojim razornim dejstvom naneo prirodnoj okolini alii sebi ogromnu štetu čije posledice će osećati buduće generacije. Globalno zagrevanje je najveće iskušenje skojim su se ljudi ikada suočili. Prema najnovijim upozorenjima naučnika, Zemljipreti porast temperature u proseku za više od tri stepena Celzijusa (u 20. vekuporasla je za 0,6 stepeni Celzijusa), sa čime će se ljudska populacija teškoizboriti - oko 400 miliona ljudi moglo bi da bude pogođeno glađu, a između 1,3i tri milijarde moglo bi da se suoči sa problemom nestašice vode.

Sadašnji trenutak nameće potrebudemistifikacije propagande o pretpostavljenim prednostima agro goriva kaonečega što se danas nameće kao alternativno gorivo.

Tajms je krajem 2007. godineobjavio da je grupa stručnjaka Edinburškog univerziteta utvrdila da su emisijeod sagorevanja biogoriva proizvedenog od kukuruza ili uljane repice pogubnijapo atmosferu od emisija nastalih sagorevanjem iste količine nafte i gasa.Britanski naučnici su utvrdili da biogorivo stvara od 50 do 70 odsto višegasova s efektom staklene bašte, koji su uzročnici globalnog zagrevanja, odklasičnih goriva.

Vodeće zapadne zemlje suposlednjih godina pokrenule ambiciozne programe za zamenu nafte i prirodnoggasa alternativnim izvorima energije, pre svega biogorivom. U Evropskoj unijise 80 odsto biogoriva proizvodi od uljane repice.

Profesor Pol Kruzen, koji jeučestvovao u istraživanjima, upozorava da je potrebno pažljivije proučavanjeposledica prelaska na biogorivo i navodi da od mnogih varijanti biogoriva trebaodustati jer njihovo sagorevanje vodi nepovratnoj promeni klime na planeti.

Ovo je samo jedan od nizanegativnih posledica proizvodnje bio goriva.

Uzmimo Brazila za primer,trenutno jednog od lidera programa za proizvodnju bio goriva. U slučaju ovezemlje kao sirovina za dobijanje etanola koristi se šećerna trska.

Gajenje i prerada šećerne trskeizaziva dodatno zagađenje zemljišta i vode zbog enormne količine hemijskihproizvoda koji se koriste.

U samom procesu destilacijeetanola kao nus proizvod nataje poseban talog. Svaki proizvedeni litar etanolastvara 10-13 litara ovog taloga. Samo deo tog taloga se može dalje koristitikao đubrivo, dok drugi deo direktno zagađuje reke i izvore podzemnih voda, akone postoji efikasan i način za njegovo odlaganje.

U proizvodnji 17000-18000 litaraetanola godišnje u Brazilu nastaje 170 000 miliona litara taloga. Uz to,činjenica je da spaljivanje šećerne trske uništava veliki deo mikroorganizama zemljišta, zagađuje i suši vazduhšto za posledicu ima pojavu mnogih respiratornih bolesti. To najdubljeilustruje izveštaj Nacionalnog instituta za specijalna istraživanja Brazilakoji je skoro svake godine u regiji Sao Paola, gde se proizvodi 60 postoetanola u Brazilu, uvodi vanredno stanje jer se spaljivanjem polja šećernetrske vlažnost vazduha znatno smanjuje i do 13%.

U Brazilu još uvek 80% šećernetrske seče ručno. Robovski posao. Izvori i studije koje su sačinili brazilskiistraživači potvrđuju da jedan radnik na plantaži šećerne trske mora dnevno daposeče između 12 i 15 tona trske da bi mogao da zaradi svojih 3-5 dolara dnevno neophodnih zaegzistencijalni minimum. To proističe iz činjenice da su radnici plaćeni premakoličini posečene trske , a ne prema broju radnih sati. Da bi zaradili tridolara dnevno potrebno je rad od oko 12 sati dnevno na temperaturi i do plus 40stepeni celzijusa.

Povećana potreba za etanolom injegova povećana potrošnja znače i veće površine za šećernu trsku ,a manje zadruge prehrambene kulture. U poslednjoj deceniji proteklog veka 5% brazilskogstanovništva bilo je neuhranjeno. Na delu je veliki paradoks, multinacionalne kompanijepoput „Bunge“, „Novo group“, „ADM“, „Drejfus“, ali i Đžorđž Soroš i Bil Gejtskupuju ogromne poljoprivredne površine za gajenje šećerne trske koja će bitiupotrebljena kao sirovina za etanol, dok sa druge strane Brazil je primoran nauvoz hrane kako bi zadovoljio potrebe svog stanovništva.

Povećana proizvodnja bio gorivadovela je do povećanja cena hrane na svetskom tržištu. „Ako cene hrane nastaveda rastu, posledice po čovečanstvo biće užasne. Na stotine hiljada ljudi ćegladovati“, izjavio je izvršni direktor MMF-a Dominik Straus-Kan na prolećnomzasedanju Svetske banke i Međunarodnog monetarnog fonda u Vašingtonu. On jedodao i to da svet dobro zna „iz naše prošlosti da su krize poput ovih ponekadzavršavale ratom".

Poskupljenje hrane već je dovelodo nasilja u Egiptu, Kamerunu, Nigeru, Obali Slonovače, Mauritaniji, Etiopiji,Burkini Faso, Madagaskaru, Indoneziji, Filipinima i na Haitiju. U Pakistanu ina Tajlandu vojska je poslata da čuva zalihe hrane u silosima i skladištima, au Aziji smatraju da je inflacija najveći problem s kojim se suočavastanovništvo tog kontinenta.

MMF i Svetska banka upozorili su da bi udvostručenje cenahrane u protekle tri godine moglo da gurne 100 miliona ljudi u još dublje usiromaštvo, zbog čega je neophodna hitna akcija.

U SAD i Evropi uposlednjih godinu dana raspravlja o cenama benzina na stanicama, i kakonapuniti automobilski gepek, dok se u nizu siromašnih zemalja raspravlja o tomekako napuniti želudac, što svakim danom postaje sve teže.

U mnogim zemljama u razvojusiromašni stanovnici troše i do 75 odsto svojih prihoda na hranu, pa su oniteško pogođeni poskupljenjem osnovnih namirnica.

SAD je svakako našao način kakoda smanji svoju zavisnost od nafte, ali i da umesto uništavanja tona i tonabiljnih kultura radi očuvanja cena iskoristiće ih za proizvodnju etanola. Ali,šta je sa zemljama koje su izložene nedostatku htrane i vode. Nemogu će jeupregnuti njihove skromne resurse u proizvodnju agro goriva. A ima neke 2milijarde ljudi u svetu koji pate od gladi. Bio bi to armagedon za stanovništvotih zemalja.

Ono što se neposredno nameće jejedna energetska revolucija koja bi efikasno rešila ne samo energetsku već iekološku krizu koja pogađa našu planetu. Bio gorivo nije rešenje.

21/04/2008.

Arihva-tekst 5

2008-04-21T15:05:00.002-07:00

U Negotinu je u saradnji Srpsko-kubanskog društva prijateljstva „Ivo Lola Ribar-Če Gevara“ i Omladinskog saveza Negotin održana petodnevna manifestacija Dani kube u Negotinu-Viva Kuba.

Manifestacija je bila jedinstvena prilika da se građani Negotina i okoline upoznaju sa bogatom istorijom i kulturom Kube, sa njenom herojskom borbom protiv blokade i dostignućima koji pokazuju svu snagu jednog naroda i vrednosti za koje se bore.

Manifestacija je otvorena izložbom „Kastro, Če, Kuba“ u galeriji Doma kulture „Stevan Mokranjac“. Bila je to izložba najpoznatijih fotografija kubanskog lidera, čarobnjaka dugih govora, Fidela Kastra, slavnog gerilca Čea od čijeg imena su drhtali diktatorski režimi Latinske Amerike i Kube danas.

Bioskop „Krajina“ bio je domaćin revije filmova o Kubi, što je bila jedinstvena prilika za sve zainteresovane s obzirom da naši bioskopi već duže vreme nisu imali priliku da prikažu neke od najpoznatijih filmova sa Kube i područja Latinske Amerike.

Četvrtog dana manifestacije u Sali biblioteke „Dositej Novaković“ promovisana je knjiga Borislava Lalića „Fidel Kastro-jedan čovek, jedna revolucija“ koja je izazvala veliko interesovanje. Knjigu su promovisali nekadašnji direktor Istorijskog arhiva Negotin Božidar Blagojević i potpredsednik Srpsko-kubanskog društva prijateljstva Marijan Kubik. Bila je to prilika da se na jedan zanimljiv i pristupačan način predstavi knjiga o čoveku koji stoji na čelu jedne male karipske zemlje koja već 47 godina odoleva najsnažnijim pritiscima „kolosa sa severa“, o čoveku koga i najveći neprijatelji umeju da cene, pa ga je predsednik SAD Kenedi nazvao svojevremeno „Kubanski Bolivar“. Bilo je to predstavljanje knjige o jednom izuzetnom i doslednom čoveku, njegovom burnom životu, njegovim idealima u Revoluciji.

Poslednjeg dana manifestacije predstavnici Omladinskog saveza Negotin su imali priliku da razgovaraju sa kubanskim ambasadorom Hulio Sezarom o saradnji kubanskih omladinskih organizacija sa našom zemljom, kao i o međunarodnom apelu koji su predstavnici kubanske omladine uputili za oslobađanje Petorice kubanskih heroja boraca protiv terorizma. Omladinski savez Negotina složio se da se uključi u širok front onih koji se solidarišu sa Kubom i Petoricom heroja, a koji poprima sve veće razmere.

Uveče je delegaciju ambasade Kube na čelu sa ambasadorom Huliom Sesarom primila predsednica opštine Radmila Gerov sa saradnicima. Cilj razgovara bilo je produbljivanje saradnje Kube i opštine Negotin, posebno u oblasti poljoprivredne proizvodnje i turizma.

Veče je završeno konferencijom za štampom i promocijom kubanskih koktela uz prepoznatljive zvuke kubanske muzike benda Son Cuba Son.

Celokupna manifestacija privukla je veliki broj zainteresovanih i značajnu medijsku pažnju i protekla je u prijateljskoj i srdačnoj atmosferi.

Za predstavnike Srpsko-kubanskog društva prijateljstva i Ambasadu Kube bila je velika čast preneti makar mali deo saznanja o jednoj maloj i za nas geografski udaljenoj zemlji, o veličanstvenoj i bogatoj kubanskoj istoriji i kulturi, o jednom malom i hrabrom narodu Kube.

Februar 2007. god.

Arihva-tekst 4

2008-04-21T15:05:00.001-07:00

Povodom "Politikinog" feljtona-Fidel Kastro:pola veka u blokadi

Kuba je od Kolumbovig otkrića 1492. godine bila most španske penetracije na američki kontinent. Nestankom španske dominacije, Kuba je u izvesnom smislu postala američki protektorat. U ustavu Kube donetom 1901. morao je biti ugrađen amandman koji se odnosi na davanje baza SAD. Amandmanom se zabranjuje zaključivanje sporazuma i zajmova bez dozvole SAD. Dato je i pravo SAD da interveniše na Kubi radi „zaštite života, imovine i individualnih sloboda".

SAD 1903. godine osnivaju pomorsku bazu u Gvantanamu koja je najstarija vojna enklava SAD van njihove teritorije. Nametnuta je Kubi putem Platovog amandmana, kao preduslov za povlačenje američkih okupacionih snaga po završetku kubanskog rata protiv španskog kolonijalizma. Baza zauzima 117,6 km2 i blokira ulaz u jedan od najboljih zaliva na Kubi. Kuba nema pristupa niti bilo kakvu jurisdikciju nad tom enklavom. Svu kontrolu i upravu nad svim što se tamo događa ima Ministarstvo odbrane SAD. Sporazumom nametnutim 1903 g. i njegovom modernizacijom 1934 g. SAD uvode termin »najma« da bi opisali zaposedanje bez roka ograničenje ovog dela kubanske teritorije. Dokument iz 1934 g. je ustanovio da SAD i dalje koriste ovo područje kao vojnu bazu i ni u kakvu drugu svrhu, »dok obe vlade budu saglasne da ne menjaju sporazum«. Kao plaćanje za ovaj takozvani »najam« SAD svake godine izdaje ček na 4.085 USD i 34,7 centi po hektaru. Od pobede revolucije 1959 g. Kubanska vlada nije naplaćivala te čekove odbacujući ono što smatra nelegalnom uzurpacijom jednog dela svoje teritorije. Vojne vlasti SAD su od 2002 g. u bazi uspostavile koncentracioni logor gde danas drže u zatočeništvu 600 zatvorenika iz 42 nacije koja se više puta našla na udaru kritike zbog kršenja ljudskih prava i torture prema zatvorenicima.

Iako je posle revolucije 1959. godine Kubu napustilo polovina školovanih lekara i veći broj naučnih radnika Kuba je danas zemlja sa najvećim brojem lekara po glavi stanovnika, skoro duplo većim u odnosi na broj u zemljama koje dolaze iza nje. Upoređujući današnje stanje na Kubi sa onim pre pobede revolucije odnos fakultetskih obrazovanih ljudi, stručnjaka, intelektualaca i umetnika iznosi više od 30:1. Od 1960. godine do danas na Kubi je diplomoiralo blizu 86 000 lekara od toga preko tri i po hiljade potiču iz drugih zemalja. Trenutno na Kubi studira preko 78 hiljada studenata medicine i više od 12 hiljada studenata koji potiču iz 83 zemlje, mahom Latinske Amerike. Ovi studenti studiraju potpuno besplatno. Poređenja radi obrazovanje jednog lekara u SAD košta više oko 300 hiljada dolara.

Kuba koja trpi gotovo polu vekovnu blokadu stalno dokazuje snagu ljudskog kapitala i epiteta bastiona humanizma. Danas preko 22 hiljade kubanskih zdravstvenih radnika radi u 67 zemalja Trećeg sveta, kubanski profesori besplatno podučavaju 17 hiljada mladih iz 110 zemalja a na Kubi se besplatno školuje više hiljada studenat iz celog sveta.

Svako jedan od najvećih simbola Kubanske revolucije je njen vođa Fidel Kastro. Fidel Kastro je sin imućnog poljoprivrednika sa juga Kube. Studirao je prava. Krasi ga instikt za akciju u pravom trenutku. Kastro je znao da subjektivni faktor pretvori u objektivni i da kvalitativno preokrene situaciju. Dokaz za to je da je uspeo da od male grupe preživelih i slabo naoružanih sa “Granme” za dve godine stvori armiju koja će poraziti armiju diktatora Batiste od 50 000 dobro naoružanih vojnika, dokkaz za to je pola veka na čelu Kube i poraz svih akcija uperenih protiv njega i kubanske revolucije.

Kao što je i sam zaključio prilikom preuzimanja dužnosti predsednika Kube u martu 2003. godine „Obećavam da cu biti sa vama ako tako zelite, sve dok budem svestan da mogu da budem od koristi, ukoliko o tome ne odluči sama priroda, ni minut manje, ni sekundu više. Sada shvatam da moja sudbina nije bila da dodjem na svet da bi se odmarao na kraju života”.

13. februar 2006. god.

Arihva-tekst 3

2008-04-21T15:04:00.000-07:00

Kuba-bastion ideja

Već nekoliko meseci malo karipsko ostrvo centar je svetske pažnje. Reč je, naravno o Kubi i njenom osamdesetogodišnjem lideru Fidelu Kastru o čujem zdravlju svetske informativne agencije već mesecima spekulišu i nagađaju.

Istovremeno zvaničnici SAD daju izjave kako se ne žele da se mešaju i nameću rešenja Kubi i odbijaju svaku pomisao o bilo kakvoj intervenciji usmerenoj na ostrvo. Međutim i pored poruka koje stižu iz Vašingtona o „nemešanju“, „suzdržanosti“ planovi SAD prema karipskom susedu su javni i nedvosmisleni.

Džordž Buš je 20.maja 2004. godine objavio svoj Plan za Kube na više od 450 strana. Ovaj plan ponovljen je početkom jula ove godine uz najavu „dodatnih mera“ koje bi „ubrzali kraj kubanske Revolucije“. Plan predviđa potpunu privatizaciju svih vidova ekonomije, uključujući obrazovanje i zdravstvene usluge; bile bi raspuštene sve zadruge i bio bi obnovljen stari sistem latifundija; ukinuli bi socijalnu i zdravstvenu pomoć, uključujući penzije i osiguranja i organizovali specijalni program javnih radova za stara lica, čime bi ih zaposlili dok im to dozvoljava njihovo zdravstveno stanje.

“Neće biti lako”, priznao je Buš, stoga bi se dao maksimalni prioriteti masovnoj i opštoj represiji protiv svih aktivista Partije, svih članova društvenih i masovnih organizacija, kao i “drugih simpatizera Vlade”, kako potvrđuje Bušov tekst koji upozorava ,,da će spisak žrtava represije biti dugačak”.

Upravljanje ovim programom bilo bi u rukama “Koordinatora za tranziciju i rekonstrukciju Kube”. Koordinator je već određen, to je Kaleb Mekeri. Njegovo imenovanje Buš je predstavio kao dokaz da je njegov Plan za Kubu i Kubance ozbiljan i neće ostati samo na rečima.

Sredinom novembra, Odeljenje Inspekcije Vlade SAD, organ američkog kongresa, koji ispituje kako federalna vlada i njene agencije raspolažu državnim budžetom i procenjuju stepen efikasnosti, kojim realizuju svoje funkcije i programe, objavilo je opširan izveštaj na 63 strane, pod naslovom «Pomoć demokratiji na Kubi zahteva bolje upravljanje i kontrolu».

Posle pažljive provere milionskih sredstava, koje je američka vlada namenila za započinjanje akcija rušenja kubanskog sistema pomenuti dokument došao je do neizbežnog zaključka da su fondovi , namenjeni ovim ciljevima, potrošeni.

Izveštaj otkriva bitne, ozbiljne, činjenice: kako je potrošeno 73,5 miliona dolara od 1996 do 2005. godine za pokušaj narušavanja unutrašnjeg poretka na Kubi.

Prema američkim medijima, više od polovine sredstava nikada nije stiglo na Kubu, već su ostali u Majamiju. Isto tako, deo novca upotrebljen je za kupovinu raznih stvari, kao što su video igrice, konzerve rakova, bicikle, kapute i luksuzne čokolade i DVD čitača...

Izveštaj takođe otkriva da je, od cele potrošene sume, jedan deo potrošen na medije koje Odeljenje za interese SAD u Havani pokušava da distribuira na Kubi. Ovo Odeljenje je između 1996. i 2005. godine razdelilo oko 175000 kg lekova, odeće i hrane, 23000 kratkotalasnih radio prijemnika , kao i milione knjiga, časopisa i drugog «informativnog» materijala, prema podacima objavljenim u samom dokumentu Inspekcijskog odeljenja Vlade. Ovome se dodaje realizacija «novinarskih kurseva» za korespondenciju za više od 200 ljudi, publikacija približno 23000 obaveštenja tzv. «nezavisnih novinara» o situaciji na Kubi i finansiranje posete našoj zemlji za više od 200 «međunarodnih eksperata».

U isto vreme Bušova administracija nameće najveća ograničenja kada Kubanci, nastanjeni u SAD šalju novac i pakete svojim rođacioma na Kubi.

Bušova administracija takođe, postavlja sve veća ograničenja Kubi za nabavku vitalnih medikamenata za kubansku decu i stara lica i druge osetljive oblasti, i stalno uspostavlja prepreke pri kupovini hrane na njihovom tržištu za celokupno stanovništvo Kube, dok, cinično, šalje sve vrste lekova i čak kapute i luksuzne čokolade tzv. kubanskim disidentima.

Bušova administracija nameće kubanskom narodu najdužu i najsuroviju blokadu u istoriji čovečanstva.

Bez sumnje, vlada SAD u skladu sa politikom sadržanom u Bušovom Planu, pokušava da usavrši i nastavi sa finansiranjem unutrašnjeg prevrata na ostrvu, i za to su dodatno namenili 80 miliona dolara u poslednje dve godine i još dvadesetak miliona svake sledeće godine, sve dok , prema njihovim željama, ne uspeju da unište Revoluciju.

Bušov plan odbacili su čak i mnogi otvoreni protivnici Kube jer u njemu vide poziv na rat i nasilje. Bilo je i onih koji su ga označili kao «užasavajući» i kao «najeksplozivniji u odnosima između SAD i Latinske Amerike u poslednjih 50 godina».

Ništa ne može sakriti prave namere „kolosa sa severa“. Njegova politika je sasvim jasna, a plodove takve politike vidimo danas u Iraku i Avganistanu. Zar je greh što narod Kube ne žele takvu demokratiju?

26. decembar 2006.

Arhiva-tekst 2

2008-04-21T15:02:00.000-07:00

ČOVEČANSTVO ŽUDI ZA PRAVDOM-

POSADI KARILESU TREBA DA SE SUDI ZA NJEGOVE ZLOČINE

Od 10. oktobra 1868. godine do danas narod Kube se borio za svoju nezavisnost tokom 139 godina, prvo protiv španskog kolonijalizma, a zatim protiv ekspanzionističke i imperijalističke politike SAD.

Zbog svoje pravedne težnje za očuvanjem sopstevenog identiteta, slobode i mira Kuba je postala predmet najdužeg ekonomskog rata u istoriji i neumorne i brutalne kampanje terorizma koja traje skoro pola veka. Kuba je bila žrtva terorizma u nabrutalnijem smislu, a Posada Kariles postao je predstavnk najkrvavijeg imperijalističkog terorizma protiv Kube. On je odgovoran za desetine okrutnih terorističkih akcija u kojima je živote izgubilo hiljade kubanskih građana. Ne samo da je organizovao rušenje aviona nacionalne avio kompanije Kube već je organizator desetina planova i pokušaja atentata na najviše kubanske rukovodioce i organizovao je ekplozije brojnih bombi u kubanskim hotelima. Za sva ova zlodela postoje jasni i brojni dokazi koje administracija SAD uporno prećutkuje, za njih Posada Kariles je “čovek koji zna previše”. Svi dobro znamo za njegovu povezanost sa CIA i mafijaškom Američko-kubanskom fondacijom na Majamiju.

Iskazujemo našu energičnu i nesumnjivu osudu terorizma u svim njegovim oblicima, kao i sva dela, metode i prakse terorizma bilo gde da se dogode.

Energično zahtevamo od Sjedinjenih Američkih Država koje su same sebe postavile na čelo globalnog rata protiv terorizma da, u skladu sa Poveljom Ujedinjenih Nacija, ispune obaveze dogovorene u borbi protiv terorizma, u skladu sa međunarodnim pravom i međunarodnim humanitarnim pravom, izvodeći pred sud, ili izručujući počinioce terorističkih dela; sprečavajući da se organizuju, podstiču ili finansiraju takva dela protiv drugih država u ili izvan njihovih teritorija ili preko organizacija sa sedištem na njihovoj teritoriji; uzdržavajući se od organizovanja i podsticanja teroristička dela na teritoriji drugih država, doprinosa tim delima, njihovog finansiranju ili učešću u njima; uzdržavajući se od podsticanja aktivnosti na svojim teritorijama usmerenim ka izvršenju pomenutih dela; uzdržavajući se od dozvole korišćenja njihovih teritorija za aktivnosti planiranja, obuke ili finansiranja takvih dela; ili uzdržavajući se od isporuke naoružanja ili druge vrste oružja koje bi moglo biti upotrebljeno u terorističkim akcijama u drugim državama.

Zahtevamo da se sve države uzdrže od pružanja političke, diplomatske, moralne ili materijalne podrške terorizmu, i u tom kontekstu, zahteva od svih Država, u skladu sa Poveljom Ujedinjenih Nacija i izvršavanja njihovih obaveza prema međunarodnom pravu, da garantuju da počinioci, organizatori ili pokrovitelji terorističkih dela nezakonito ne koriste svoj status izbeglica ili bilo koji drugi pravni status, i da se ne priznaju njihovi politički motivisani zahtevi kao razlog odbijanja njihovog izručenja.

Kao rezultat dvostrukog morala vlade SAD u suočavanju sa terorizmom, Luis Posada Kariles se pojavljuje pred američkom pravdom samo zbog laganja imigracionih vlasti u procesu naturalizacije u toj zemlji.

Mirovanje američke vlade, koja ne pruža dokaze koje poseduje, koji otkrivaju terorističku prirodu ove opasne osobe i omogućavaju da se kao takva tipizira, otvorila je put jednoj neuobičajenoj i neprihvatljivoj pravnoj odluci pustiti na slobodu Luisa Posadu Karilesa. Svet je ostao zaprepašćen pred ovakvom neprihvatljivom i nerazumnom odlukom.

Pred tim grubim i nemoralni postupkom:

· Zahtevamo od vlade SAD da prestane da štiti teroristu Luisa Posadu Karilesa.

· Zahtevamo od vlade SAD da poštuje sporazume čiji je potpisnik i koji je obavezuju da na svojoj teritoriji sudi Luisu Posadi Karilesu.

· Zahtevamo od vlade SAD da, ako ne želi da sudi Posadi Karilesu kao teroristi, pristupi izvršenju zahteva za ekstradiciju koji je podnela Bolivarska vlada Venecuele u skladu sa važećim sporazumom između dve zemlje.

Nije etički optuživati Posadu Krailesa kao lažova i varati ceo svet o njegovoj terorističkoj delatnosti.

Nije etički optuživati nekoga kao lažova, a kriti istinu da bi se oslobodio jedan opasan terorista.

Nije etički voditi ratove protiv terorizma, izazivati smrt hiljade građana na različitim mestima ovog sveta, a pružati utočište na svojoj teritoriji priznatim i aktivnim teroristima.

Za kubanski narod i sve nas je neprihvatljivo da se danas oslobodi najpoznatiji terorista koji je ikad postojao na ovoj hemisferi, dok se u surovom i nepravednom zatvoru drže petorica mladih Kubanaca čiji je jedini zločin što su se borili protiv terorizma.

Nekažnjavanje terorista ne može da se nastavi. Ni jedan zločin ne može ostati nekažnjen. Naš osnovni cilj-odbrana etičkih vrednosti i dostojanstva pred brutalnom silom i terorom, nametanje prava i pravde. Svi glasovi treba da se dignu protiv zločina. Optuživanje će se nastaviti dok ubicama ne bude suđeno i dok ne budu osuđeni. Ćutanje odgovara samo teroristina i njihovim zaštitnicima. Neće biti odmora dok se ne otvoti put istini.

Svet traži da se sudi nepravdi.

I kao što komandant Fidel poručuje sa onima- “koji nikad ne posustaju pred teškoćama, onima koji veruju u ljudske sposobnosti, onima koji se klade u čovečanstvo, svima onima koji dele divno ubeđenje da je bolji svet moguć! Borićemo se zajedno sa njima i pobedićemo!”

– Dole terorizam!

– Dole genocid!

– Dole laži!

– Živela istina!

– Sloboda za Petoricu kubanskih heroja antiterorističke borbe!

18.05.2007.

(autor pisma Marijan Kubik)

Ahiva-tekst 1

2008-04-21T14:59:00.000-07:00

UN MESAJE ESPECIAL AL CONGRESO DE LA JUVENTUD INTERNACIONAL EN LA HABANA

Estimados amigos,

Tenia plena intencion de estar personalmente con ustedes para esta reunion tan especial celebrada en la ciudad de la Habana, la capital del heroico pais de Cuba, que sigue resistiendo fuertemente los asaltos del mas poderoso imperio jamas conocido en la historia, un imperio resuelto a aplastar la libertad, independencia, y identidad no solo de Cuba, sino tambien del mundo entero.

Nuestro pueblo simpatiza profundamente con los Cinco heroes cubanos de la lucha anti-imperialista, con sus familias, y con todos aquellos que se identifican con esta noble lucha por la justicia. Este sentimiento esta motivado por diversas razones, desde la solidaridad humana hasta momentos dificiles compartidos por ambos pueblos. Quince anos han transcurrido desde el quebrantamiento de Yugoslavia y la resultante cruel guerra civil, las consequencias de la cual siguen afligiendo a nuestro pueblo; ocho anos han transcurrido desde la sangriente y no provocada agresion del OTAN contra Yugoslavia. Yugoslavia ya no existe, sus ultimos restos habiendo sido disueltos hace poco. Sin embargo, la tragedia del pueblo serbio continua. Nuevas guerras amenazan nuestro pais, en preparacion son nuevos intentos a arrebatar nuestros territorios, se deslumbran nuevas expulsiones forzadas nuestro pueblo de tierras que hemos habitado a lo largo de los siglos. Esta es la verdadera cara de la “democracia” impuesta por los EU, con fuego y con la espada, en todo el mundo, de la cual nosotros hemos sidos victimas.

La fuerza y el heroismo demostrado por los Cinco reclusos del imperio, quienes estan enfrentando con admirable dignidad la injusticia y crueldad del adversario, dirigido tanto contra ellos mismos como contra su pais y su pueblo, se reflejan en el hecho de que Cuba es un pais cuyos 25,000 medicos, a pesar de riesgos y peligros, estan ayudando a traves de misiones humanitaria personas desprotegidas y desprivilegiadas en 64 paises. Ni los EU ni Europa no serian capazes de un acto tan noble, porque ambos carezen del capital moral y humano por demostrar un compromiso practico con los “derechos humanos,” un tema que tanto les encanta predicar a todo el mundo.

Cuba y sus Cinco heroes demuestran una fuerza moral enorme, un valor superhumano, y por ultimo manifiestan el orgullo de un pueblo pequeno pero dotado de una estupenda fe y motivado por ideas mas poderosas que las mas sofisticadas armas.

Hoy en dia mas que nunca la humanidad anhela la justicia.

Esta clarisimo a todo el mundo que la guerra economica desencadenada por los EU contra Cuba, la mas larga y mas cruel de su indole en la historia, representa un acto de genocidio y una violacion flagrante de las leyes internacionales y de la Carta de las Naciones Unidas.

Donde esta la justicia para las victimas de los bestiales y sangrientes crimenes terroristas de Posada Carilles, celosamente guardado y protegido por los EU? Ese monstruo, creado y financiado por la CIA, esta responsable de docenas de actos teroristas mas atrozes a consequencia de los cuales docenas de Cubanos han perecido o habian sido gravamente heridos. La justicia tiene que ser cumplida!

El gobierno de los Estados Unidos esta obligado a soltar a los Cinco Cubanos quienes, injustamente juzgados, se encuentran en carceles norte-americanos. Frequentemente estan aislados no solo de los demas prisioneros cubanos y sino tambien de sus propios abogados y de los diplomaticos cubanos. Al igual que el unico crimen de Cuba es el de estar ubicado a 90 millas de la super-potencia, el unico crimen de ellos es el de haber actuado para proteger los pueblos de Cuba y de los Estados Unidos del terrorismo.

La lucha por lograr la libertad de los Cinco continua y se sigue ampliando. Parlamentos de diversos paises, abogados, numerosas organizaciones, al igual que particulares del mundo entero, estan apoyando esfuerzos por la libertad de los Cinco. Nosotros nos juntamos a esta noble accion y manifestamos nuestra fe en la victoria y en el trinunfo de la justicia.

Como lo habia sostenido el comandante Fidel dirigiendose a todos los luchadores, todos que no retroceden ante obstaculos, que guardan fe en la capacidad del ser humano para crear y cultivar los verdaderos valores e ideas, a todos aquellos que se apuestan en la humanidad y que comparten la conviccion maravillosa de que un mundo mejor si es posible: Lucharemos con ellos y venceremos!

Seamos como el Che!

Libertad para los Cinco!

Hasta la victoria, para siempre!

27 de abril 2007

Marijan Kubik, Servia