Iz stampe - Globalizacija uzima danak

Globalizacija, svetski proces kome carstvo profita stoji na pijedestalu, svom snagom je zahvatila i Evropu, neumitno se šireći kontinentom i urušavajući otmenu sređenost i spokoj Stare dame. Neki to zovu amerikanizacija, neki globalizacija, a neki pak divlji kapitalizam. Kako god da je, nije dobro ni za Staru damu (kako ju je svojevremeno nazvao američki ministar odbrane Donald Ramsfeld) na čijem su zapadu ljudi godinama uživali socijalne blagodeti, a ni za južne i istočne delove kontinenta koji se u bolnoj tranziciji priključuju Evropskoj uniji, očekujući željeno poboljšanje života. Zaposleni širom Evrope sve su više izloženi surovosti anglosaksonskog tipa kapitalizma (kako ga je nazvao bivši francuski premijer Mišel Rokar), koji je trijumfalno odneo prevagu nad humanijim, evropskim. Izgleda poznato Ljudi sve duže rade a sve manje zarađuju, socijalno osiguranje je sve manje sigurno, školovanje dece – do juče besplatno, sve više košta, a što je najgore, svi su u stalnom strahu jer ništa nije sigurno – ni radno mesto, ni plata pa ni sâm život. Političari koji i te kako snose odgovornost za uspostavljanje "novog svetskog poretka" svesni su da nešto ne valja, mada im još nije sinula ideja šta da učine kako bi se stvari poboljšale. Franc Minterfering, koji se povukao iz rukovodstva Socijaldemokratske partije Nemačke, optužio je anonimne belosvetske investicione fondove, one iste koji haraju i zemljama u tranziciji poput Srbije, da "kao skakavci dolete u neku zemlju, za tili čas je opelješe i onda netragom nestanu". Kapitalizam divljih zveri Bivši kancelar Helmut Šmit, takođe socijaldemokrata, upro je prst u "divlji kapitalizam" ili kako je doslovce rekao– "kapitalizam divljih zveri", zato što je čoveka potpuno gurnuo u stranu, a na presto postavio novo "božanstvo" – kapital i profit. Francuski predsednik Nikola Sarkozi, veliki pobornik globalizacije i neoliberalnog kapitalizma, takođe je, prilikom jednog susreta s nemačkom kancelarkom Angelom Merkel, ukazao na "stranputice" novog poretka, zahtevajući strožu kontrolu međunarodnog finansijskog tržišta ne bi li se napokon stalo na put špekulantima, koji svetu stalno prete opštom krizom. Evropski model Ali, kako je uopšte nastala ovakva situacija? Mišel Rokar je u autorskom prilogu za pariski "Mond" odgovorio na to pitanje: "Iznenada i veoma neočekivano!" "Kapitalizam je, posle krize izazvane Drugim svetskim ratom, doživeo pravu renesansu, beležeći punih 30 godina stalan privredni rast, uz iznenađujuću stabilnost i stabilan društveni napredak. Taj sistem je tada poštovao tri glavna regulatorska principa: Kejnsov (Džon Mejnard Kejns), kojim se preporučuje upravljanje državnim budžetom radi amortizovanja oscilacija sistema a ne radi formalne ravnoteže troškova i prihoda. Beveridžov princip (lord Vilijam Henri Beveridž), kojim se zahteva visok stepen socijalne zaštite, i najzad, princip koji je bio drag Henriju Fordu – "dajte svojim zaposlenima dobre plate ako želite da budu dobri potrošači", napisao je Rokar. Nova doktrina iz Čikaga A onda se, osamdesetih, desilo, kaže bivši francuski premijer (1988–1991), nešto potpuno neočekivano: grupa profesora iz Čikaga, s Miltonom Fridmanom na čelu, izradila je novu doktrinu ekonomske politike. Ona je zahtevala smanjenje uloge države, poreza, ukidanje svih prepreka slobodnom tržištu, poput javnih servisa i socijalnog osiguranja, eliminisanje pravila koja limitiraju kumulativne profite kompanija. "Ta pogrešna, simplistička filozofija, koja hvali surov apetit za profitom, veoma je brzo zadobila podršku moćnika iz privrede i finansija i kao kuga se munjevito proširila svetom da bi danas zavladala svakim ćoškom planete", rekao je renomirani francuski političar. Tako je nastupilo doba u koje je "politički korektno" hvaliti samo baš "kugu" o kojoj govori Rokar, a svaka kritika surovosti tog pogubnog sistema vidi se kao subverzija. Sve mane sistema Kritičari sistema ipak ne ćute, a najglasniji je znameniti američki nobelovac Džozef Stiglic koji je u svojoj knjizi "Globalizacija i njena nezadovoljstva" (Globalization and its Discontents) veoma stručno i detaljno ukazao na sve mane tog sistema. Među osnovnim manama, Stiglic je naveo to što se stvara ogroman jaz između bogatih i siromašnih, kako ljudi tako i država. Afrika je na primer, danas mnogo siromašnija nego pre 20 godina, pa bi tako nekim zemljama tog kontinenta trebalo 75 godina da bi dostigle, recimo Grčku (do poslednjeg velikog talasa proširenja, najsiromašnija članica EU) – pod uslovom da Grčka za sve to vreme – stoji u mestu, napisao je Stiglic. Što se pak jaza između bogatih i siromašnih tiče, dovoljan je podatak da u najbogatijoj zemlji sveta – SAD, gotovo 50 miliona ljudi živi u bedi, van svakog sistema socijalne brige, poput školstva i zdravstvene zaštite a dačak i u zapadnoj Evropi, pogotovo u Nemačkoj i Francuskoj, iščezava njen temelj – srednji sloj, postajući sirotinja. Gradjanski list, autor S. Maksimovic