Pravda Made in USA

Pravda Made in USA: Poznati terorista Posada Kariles oslobođen svih optužbi

SLUČAJ POSADE KARILESA

SAD su se posle tragičnih događaja od 11. aprila 2001. godine u kojima je poginulo skoro 3000 ljudi proglasile se za svetskog lidera borbe protiv terorizma. O koliko se iskrenoj borbi radi govore i dvostruki standardii koje SAD stalno primenjuju. Ovih dana ispivao je svež primer dvostrukih standarda SAD - slučaj Luisa Posade Karilesa, Kubanca, koga je školovala CIA i koji je 1976. godine isplanirao i izveo akciju eksplozije kubanskog putničkog aviona. Naime, 8. aprila 2011.godine kulminirala je farsa koja je počela pre 13 nedelja u El Pasu, u američkoj državi Teksas, sa oslobađanjem teroriste Luisa Posade Karilesa svih optužbi koje su protiv njega podignute. Za sve one koji su upućeni u zastrašujuću biografiju ovog teroriste i njegove veze sa američkim vladama, FBI - em i CIA –om u prljavom ratu protiv Kube, radi se o dodatnoj potvrdi o podršci i zaštiti koju su mu godinama pružale američke vlasti. Ne sumnjivo da je Posada Kariles do 11. septembra, bio najuspešniji terorista na zapadnoj hemisferi, organizovao je seriju bombaških napada na kubanske turističke hotele i noćne klubove. U svojim komentarima "Los Anđeles tajms" i "Vašington post" podsetili su da je Posada Kariles sam priznao u intervjuu "Njujork tajmsu" (1998) da on stoji iza bombaških napada na hotele na Kubi, "sa ciljem da se onemogućavanjem turizma oslabi totalitarni režim".

Dvojica putnika koji su tada pre trideset godina izašla iz aviona u Barbadosu, ostavivši u njemu pun kofer eksploziva, radili su za Karilesa Posadu, otkriva se u tek otvorenim dokumentima američke obaveštajne službe. Jedan od njih poslao je šifrovanu poruku svojoj prijateljici: "autobus je natovaren psima". Avion "Kubana erlajnza" nestao je u Karipskom moru, 6. oktobra 1976. godine. Poginulo je svih 73 putnika, među kojima su bili i članovi kubanske reprezentacije mačevalaca koji su se sa zlatnom i srebrnom medaljom vraćali sa međunarodnog turnira iz Venecuele u Havanu. Bio je to prvi teroristički zločin u avionskom saobraćaju na zapadnoj hemisferi.

Školovani snajperista i bombaški operativac CIA Kariles, koga u Kubi i Venecueli zovu "Latinoameričkim Bin Ladenom" žalio se još 1998. godine "Njujork tajmsu" na tretman koji ima u SAD. Nekada su Kubance koji rade za CIA smatrali rodoljubima, a sabotaže koje su organizovali nisu bile proglašavane terorizmom, rekao je Posada, koji priznaje da je organizovao bombaške napade na hotele. CIA je Posadu vrbovala, obučila, finansirala i na kraju ga pustila sa uzice, a danas nastavlja da ga nesumljivo štiti. Obelodanjeni do sada tajni dokumenti CIA i FBI ukazuju da je Posada Kariles zajedno sa američkim građaninom iz Majamija Orlandom Bošom učestvovao još 1976. godine na jednoj "dobrotvornoj" konferenciji za zbacivanje Kastra. Preporučeni ulog svakog gosta bio je hiljadu dolara. Nedugo potom, Posada Kariles je, prema ovim dokumentima, rekao da će uskoro oboriti jedan kubanski avion. Za španski list "Vangardiju" Posadin saradnik Boš rekao je da je kubanski putnički avion bio tih godina "legitimna meta". U intervjuu za "Atlantik mantle" Boš je dodao: "Bili smo u ratu sa Kastrom, a u ratu su sva sredstva dozvoljena".

1985 g., posle bekstva iz venecuelanskog zatvora za vreme suđenja za eksploziju i obaranje kubanskog aviona na Barbadosu, Posada Kariles se ponovo pojavio u Centralnoj Americi, u opštepoznatoj bazi Ilopango, radeći sa takođe opštepoznatim potpukovnikom, OIiverom Nortom, koji se po zaduženju predsednika SAD bavio snabdevanjem oružjem nikaragvanske «kontre» u prljavom ratu koji se vodio protiv sandinističke vlade.

1997 g. Posada Kariles je takođe iz Centralne Amerike rukovodio jednom terorističkom mrežom koja se bavila postavljanjem eksplozivnih naprava u kubanskim hotelima i turističkim centrima, koji su proizveli materijalne i ljudske žrtve, između ostalog i pogibiju italijanskog turiste, Fabija di Selme. U intervjuu koji je dao dnevniku «Njujork Tajms», objavljenom u dva dana 12. i 13. jula 1998 g., Posada je priznao da je rukovodio takvom terorističkom mrežom i da je do smrti mladog italijanskog turiste došlo zbog toga što se našao «na pogrešnom mestu i u pogrešno vreme».

Posada Kariles je planirao brojne atentate na život Predsednika Fidela Kastra i druge rukovodioce kubanske revolucije. Novembra 2000 g. je uhapšen u Panami, zajedno sa trojicom saučesnika, dok je planirao atentat na Predsednika Republike Kube prilikom X Iberoameričkog samita, koji se održavao u ovoj zemlji prevlake. Planovi Posade i njegovih saučesnika su se sastojali od postavljanja snažnog punjenja eksploziva C-4 u svečanoj sali Panamskog univerziteta u trenutku kada bi se Predsednik Fidel Kastro sastao sa stotinama panamskih studenata i profesora. Upravo je u ovoj zemlji na prevaru aboliran 26. avgusta 2004 g. od strane tadašnje predsednice, Mireje Moskose, i tajnom plovidbom preko centralno-američkih zemalja ušao na teritoriju SAD 2005 g.

Otkad se Posada Kariles iskrcao na Floridi, gde je doputovao sa Ostrva žena u Meksiku, na brodu Santrina, bio je stalno pod nadzorom i zaštitom vlade SAD-a. Suđenje zbog laganja u imigracionom postupku a ne zbog terorističkih aktivnosti, predstavlja uvredu za narod Kube i porodice ožalošćene njegovim postupcima. Suđe koji se dogodio u El Pasu je u potpunosti protivan antiterorističkoj politici koju SAD tvrdi da vodi i izazvao je čak i vojne intervencije u drugim zemljama i doveo do gubitka više hiljada života.

Da li će vlada SAD pokrenuti novi proces protiv Posade Karilesa zbog terorizma ili će ga izruči Venecueli, koja je podnela zahtev za njegovo izručenje pre pet godina, što predstavlja zakonsku obavezu SAD-a prema međunarodnim konvencijama čiji je deo i prema rezoluciji 1373 (2001.) Saveta bezbednosti Ujedinjenih Nacija, koju je upravo vlada SAD – promovisala.

Ono što je još paradoksalnije, dok je Posada Kariles slobodan, petorica kubanskih antiterorističkih boraca nepravedno su zatvoreni u američkim zatvorima jer su istrživali akcije terrorista kubanskog porekla koji, kao i Posada Kariles, slobodno i nekažnjeno šetaju ulicama Majamija.

SAD su dužne prihvati svoje obaveze u borbi protiv terorizma, bez licimerja i dvostrukih kriterijuma.Nije etički voditi ratove protiv terorizma, izazivati smrt hiljade građana na različitim mestima ovog sveta, a pružati utočište na svojoj teritoriji priznatim i aktivnim teroristima.

Nedopustivo je da se daje poverenje čoveku koji se ne kaje ni za šta od onoga što je počinio i koji izaziva čitav svet govoreći da kada bi se ponovo rodio opet bi zavio u crno nedužne porodice.

Za kubanski narod i sve nas je neprihvatljivo da se danas oslobodi najpoznatiji terorista koji je ikad postojao na zapadnoj hemisferi, dok se u surovom i nepravednom zatvoru drže petorica mladih Kubanaca čiji je jedini zločin što su se borili protiv terorizma.

Nekažnjavanje terorista ne može da se nastavi. Ni jedan zločin ne može ostati nekažnjen. Naš osnovni cilj je odbrana etičkih vrednosti i dostojanstva pred brutalnom silom i terorom, nametanje prava i pravde. Svi glasovi treba da se dignu protiv zločina. Optuživanje će se nastaviti dok ubicama ne bude suđeno i dok ne budu osuđeni. Ćutanje odgovara samo teroristina i njihovim zaštitnicima. Neće biti odmora dok se ne otvoti put istini.

Svet traži da se sudi nepravdi.

Slučaj ukidanja radio emisije "Atlantis" primer kršenja slobode izražavanja i kritičkog mišljenja

Kako je ukinuta kultna radio emisija "Atlantis"

Posle nekoliko meseci od prvog neuspelog pokušaja gašenja kultne radio emisije "Atlantis" na radio talasima Beograda 2 postali smo nemi svedoci drugog, na žalost uspešnog napada, i to pod palicom nekadašnjeg IB zatvorenika, a danas lidera "demokratije i slobode mišljenja", Dragoljuba Mićunovića, nosioca raznih priznanja za "demokratiju i toleranciju". O kakvoj je „demokratiji i toleranciji“ reč možemo se i sami uveriti na primeru emisije „Atlantis“.

Na prvi pogled može nam se učiniti da se radi o običnoj izmeni programske šeme i strukture, ali pozadina svega postaje mnogo jasnija kada se sagleda sama suština i pogleda mnogo dublje ispod površine same zvanično plasirane priče.

Sloboda štampe uvek je jedan od uslova korekcije društvenog stanja, kritika vlastodržaca jedan je od stubova interesa slobode štampe kao svesnog činioca društva, slobodnog delovanja i izražavanja. Ništa nije sramnije od ćutanja medija i izdaje poziva.

Razloge za ukidanje radio emisije „Atlantis“ lako se mogu „razumeti“ ako se samo delimično baci pogled na teme i goste autorke Biljane Ćorović u emisji „Atlantis“.

Među brojnim gostima bio je profesor Edvard Herman koji je bio intervjuisan na teme kao što su Srebrenica, „politika genocida,“ razbijanje Jugoslavije, uloga NАTO pakta kao imperijalne udarne pesnice, „normalizacija nezamislivog,“ itd. Profesor Noam Čomski, za koga kažu da je najistaknutiji intelektualac današnjice, bio je gost nekoliko puta i govorio je o NАTO bombardovanju Jugoslavije i o jednostranoj objavi „nezavisnosti“ Kosova, a i o svojoj novoj knjizi, „Nade i perspektive.“ Majlkl Parenti o raspadu Jugoslavije i o istorijskom revizionizmu takođe u nekoliko navrata. Аutor i politički analitičar Dajana Džonston, čija je knjiga „Fools’ Crusade: Yugoslavia, NATO, and Western Delusions“ postala klasika u svom žanru, gostovala je više puta. Аmerički istoričar Dejvid Gibs predstavio je svoju kritičku studiju „humanitarnog rata,“ First Do No Harm: „Humanitarian Intervention and the Destruction of Yugoslavia“. Filmski reditelj Robert Kejn Papas govorio je o svom stvaralaštvu. Pakistanski autor i istoričar Tarik Аli izlagao je svoja gledišta o kolonizaciji Iraka i o „razgovoru sa istorijom“. Džudit Rizman je govorila o politici seksualnosti a Rima Lejbou o Codexa Alimentariusa, temi na koju ću se kasnije vratiti. Profesor Mišel Džosudovski sa ekonomskog fakulteta univerziteta u Otavi objasnio je pojam „globalizacije siromaštva“. Indus Vidžaj Prašad je raspravljao o sudbini „crnoputih naroda“ i predstavio je svoju Narodnu istoriju Trećeg sveta. Džon Štauber je ponudio slušaocima fantastičnu analizu delatnosti medija i njihovih veza sa centrima moći, što je bilo predmet proučavanja u njegovim brojnim knjigama.

Osvrnimo se samo na trenutak na GMO i Codex Alimentarius, važna tema o kojoj se jedini slobodno i kritički govorilo upravo u emisiji Biljane Ćorović. Tema kao što je genetski modifikovana hrana u Srbiji je gotovo zabranjena pod izgovorom  bi mogla da omete proces „harmonizacije“ sa WTO i EU.

Autori Codexa Alimentariusa, među kojima je i ratni zločinac Fric De Mer, direktor farmaceutske industrije I.G. Farben, koja je proizvodila „Ciklon B“ radi uništavanja Jevreja u konclogorima i koji je osuđen u Nirnbergu 1945. godine zbog zločina protiv čovečnosti, predvideli su da će od početka primene Codexa Alimentariusa umreti 3.000.000 (tri milijarde) stanovnika planete Zemlje.  Više od 800 najuglednijih naučnika iz 84 zemlje potpisali su upozorenje o opasnosti od GMO i poslali vladama svih evropskih zemalja, pa i našoj, ali naša Vlada se dodvorava onima koji su nas već zasuli osiromašenim uranijumom, usvajajući te izmene pod izgovorom usklađivanja našeg zakona sa evropskim normama, jer Evropa nema alternativu! Sedam saveznih država SAD traže da se čelnicima „Monsantove“ kompanije sudi za zločine protiv čovečnosti. tužbu. Tema je svakako neiscrpna ali je svaka priča o njoj gotovo zabranjena zahvaljujući moćnicima iz vlade Srbije i njihovim finansiskim pokroviteljima.

U svetu slobodnog novinarstva, slobodne misli i reči, u kome profit nije postao jedini cilj novinarstva, a novinari samo krpene lutke u rukama moćnika svaka medijska kuća bila bi srećna i ponosna da može da se pohvali programom koji obuhvata ovakvu širinu i dubinu tema i sa kojim pristaju da sarađuju ovako istaknuti gosti.

Prema dostupnim informacijama koje su procurele u javnost na sednici RTS na kojoj se odlučivalo o sudbini "Atlantisa" jedan od članova upravnog odbora RTS je izjavio„Većina nas nije znala o čemu se uopšte govori. Mićunović je rekao kako se emisija bavi temama jednostrano i da autorka dovodi sagovornike koji zastupaju neprimerene stavove.“

O kakvim je "jednostranim i neprimerenim stavovima" reč?

Evo samo nekoliko nagoveštaja ako pogledamo na najavu gostiju i tema za poslednja dva meseca: "13. mart 2011. Gostuje Meresedes Martinez Valdez, ambasadorka Kube u Srbiji; 20. februar 2011. U emisiji „Аtlantis“ predstavljamo najnoviju studiju profesora Edvarda Hermana i Dejvida Petersona: „Politika genocida,“ koja se nedavno pojavila u prevodu na srpski jezik... 13. februar 2011. Pukotina između retorike i akcija u Tunisu i Egiptu pokazuje da je tendencija kretanja u svetu: stanje polukontrolisanog haosa i nastavak destabilizacionih procesa; 23. januar 2011. Gost emisije „Аtlantis“ je Noam Čomski, profesor lingvistike na Institutu za tehnologiju države Masačusec. Na ovom spisku eminentnih sagovornika gospođe Ђorović upadljivo nedostaje ime izvesnog Dragoljuba Mićunovića. Da li to, barem delimično, objašnjava furiju uvređenog cenzora? „Na Programskom odboru vođena je debata o toj emisiji,“ izjavio je izostavljeni gospodin ovih dana, „ali nikakvi zahtevi nisu podneti niti su se tražile personalne promene. Zamerke na ovu emisiju su kršenje elementarnih prava, stavovi o diskriminaciji, pitanje profesora Trifkovića, ocene Srebrenice i holokausta.“

Može li gospodin Mićunović "otac demokratije i tolerancije" navesti makar jedno prekršeno pravo? O „diskriminaciji“ koga ili čega je tu reč? Ocene holokausta? To je tema o kojoj se na „Аtlantidi“ nikada nije raspravljalo. Da se raspravljalo na uvredljiv način, profesori Čomski i Herman sigurno da ne bi pristali da učestvovuju u emisiji zato što su oni Jevreji. А Jevrejska zajednica u Srbiji svakako da ne bi čekala da je Dragoljub Mićunović uzme u zaštitu na sastanku programskog saveta RTS. I za kraj, dirljiv primer nevinosti bez zaštite. „Kao slušalac,“ uzdiše jadni gospodin Mićunović, reagujući na zlobne optužbe da je organizator, ili bar egzekutor, ovoe sramne medijske hajke, „imam pravo da kažem da li mi se sviđa ili ne, posebno sa stanovišta javnog servisa.“  Tačno! To je pravo koje mu niko ne poriče, ali samo pod uslovom da ga koristi isključivo u ličnom svojstvu ili, ako insistira da bude pošten, kao portparol nekih struktura. Аli nikako kao predstavnik javnosti jer on nikada u svojoj karijeri i ni u jednoj od svojih mnogobrojnih inkarnacija tako nešto nije bio. Međutim, da baš budemo sigurni da je i u ovom slučaju to zaista tako, sada je javnost na potezu. Čuli smo mišljenje jednog „slušaoca“ emisije „Аtlantisa,“ Dragoljuba Mićunovića. Sada želimo da čujemo stav javnosti.

Setimo se čuvenih reči:

Prvo su došli po komuniste, a ja se nisam pobunio jer nisam bio komunista. Zatim su došli po Jevreje, a ja se nisam pobunio jer nisam bio Jevrejin. Zatim su došli po sindikalce, a ja se nisam pobunio jer nisam bio sindikalac. Zatim su došli po mene, ali tada više nikoga nije bilo da se pobuni.

Ne dozvolimo da se to dogodi i nama danas....

Kipar: Samit WFDY

17-TI SVETSKI FESTIVAL OMLADINE I STUDENATA:

„Za svet mira, solidarnosti i društvenih promena, porazimo imperijalizam!“ 

Na Kipru je završen samit Svetske federacije demokratske omladine-WFDY, koja okuplja progresivne omladinske organizacije celog sveta. Svetska federacija demokratske omladine čije je svetsko sedište u Budimpešti, a Evropsko u Lisabonu. 

Domaćin samita bio je podmladak AKEL-a (Progresivna partija radnog naroda) - EDON. Učesnike skupa, blizu stotinu predstavnika 60 zemalja, pozdravio je u palati predsednika republike aktuelni predsednik Kipra Demetris Hristofijas. On je istkao da je za podeljeni Kipar velika čast da bude domaćin ovako velikog skupa koji se organizuje povodom predstojećeg 17-tog Svetskog festivala omladine i studenata u Južno-afričkoj republici. On je naveo istoriju podele Kipra koja traje od 1974. godine kada je Turska sa punom podrškom SAD izvršila invaziju na Kipar. Ta invazija se pretvorila u trajnu okupaciju 37%. Na prostorima koje su osvajali nije ostajalo nimalo Grka, koji su uglavnom proterani, pa je oko 200.000 Grka postalo izbeglice u vlastitoj zemlji. On je na kraju pozvao sve da podrže inicijative i pregovore koji su započeti sa samo jednim ciljem – stvaranjem jedinstvenog Kipra.

Program samita koji se u glavnom gradu podeljenog Kipra bio je posvećen organizovanju ovogodišnjeg festivala će se održati od 13. do 21. decembra u zemlji bogate istorije borbe protiv aparthejda, kolevci istaknutog revolucionarnog borca Nelsona Mendele. Taj skup dobija poseban značaj pošto se obeležavaju godišnjice nezavisnosti više afričkih država: Namibije, Zimbabvea, Angole, Mozambika i Gvineje Bisao, datumi koje će se obeležiti u okviru festivala, na kome će se odati i priznanje Kubi na nesebičnoj pomoći koju je u duhu internacionalne solidarnosti pružila borbi za oslobođenje afričkog kontinenta. To će biti prvi put da Južna Afrika organizuje jedan veliki omladinski politički skup koji će okupiti progresivnu i antiimperijalističku omladinu sveta spremnu da izrazi svoje ubeđenje u nastavak borbe protiv imperijalizma. Mladi Južnoafrikanci u ovom trenutku vode svoju borbu za besplatno školovanje i zdravstvo, za nacionalizaciju prirodnih resursa i za poboljšanje uslova života čitavog siromašnog stanovništva koje je većim delom crnačko. 

Festival će biti održan pod sloganom „Za svet mira, solidarnosti i društvenih promena, porazimo imperijalizam!“ 

Samit omladine pozdravio je i generalni sekretar AKEL-a drug Andros Kipraanu rečima da je „Pad Berlinskog zida, rušenje Sovjetskog saveza i evropskog socijalitičkog bloka početkom 90-tih pretio je da ovaj Festival koji se održava od 1947. godine postane deo istorije. Cilj je bio da sve što ima veze sa socijalizmom, sa borbom protiv imperijalizma i rata, sa borbom protiv eksploatacije čoveka nad čovekom, sa borbom protiv neokolonijalizma postane prošlost“. On je ponovio reči predsednika Kipra da je cilj i želja Grčkog i Turskog naroda i njihov trajan interes stvaranje jedinstvenog ujedinjenog, celovitog Kipra.

Od pada Berlinskog zida broj siromašnih uvečan je za devet puta. Kapitalizam koji je juče na sva zvona objavljivao „potpuni kraj“ socijalizma, sada zvoni na novu uzbunu, socijalizam se pokazuje mnogo življim nego što su se nadali. Kapitalizam koji se već dugo bavi sahranjivanjem socijalizma nije uspeo da reši nijedan problem, a izrodio ih na hiljade. Danas ima 7 milijardi stanovnika planete. Polovina njih su siromašni, milijardu i 20 miliona je gladno. Šta će se destiti za samo 30 godina kada broj stanovnika planete dosegne 9 milijardi, a uslovi na života se još više pogoršaju. U poslednjoj deceniji pred XXI vek ubijeno je preko dva miliona dece, dok tri puta više njih postalo invalidi za ceo život. Danas, 113 miliona dece nije u mogućnosti da pohađa školu, a 130 miliona mladih su nepismeni. Oko 40% svetske populacije nema osnovnih sanitarnih uređaja. Više od milijardu ljudi nema ristup pijaćoj vodi. Više od milijardi i po ljudi živi sa manjeg od jednog dolara dnevno. Desetine miliona mladih, mahom u zemljama Azije i Afrike živi zaraženo HIV virusom. Svake godine oko tri miliona ljudi umre od malarije,. Istovremeno „humani kapitalizam“ vodi nove i nove ratove. Sa novcem za samo jednu raketu tipa MX može da se nahrani 50 miliona gladne dece, ili da se projektuje 65 hiljada zdravsvenih centara, odnosno 340 hiljada škola. Jedna nuklearna podmornica košta koliko i da se obezbedi pijaća voda i sanitarni uređaji za 48 miliona ljudi, desetak „nevidljivih“ bombardera odnosi novac dovoljan za četiri godine osnovnog obrazovanja 135 milona đaka. Deset miliona mina koštaju koliko i vakcine za više od sedam miliona dece. Jasno je da kapitalizam sa svojim slepim zakonima tržišta nikada neće rešiti ni ovaj ni milione drugih problema planete. Samo će duboka slobodarska svest i mobilizacija naroda, politička volja vlada i napredak naučnog i tehnološkog znanja moći da spreče istrebljenje čoveka.

Omladina je uvek bila vitalna snaga razvoja svakog društva. Sa svojom prirodnom kreativnošću, voljom za promene i snagom, zahtevi omladine za slobodu, mir, obrazovanje, posao, demokratska prava i društvene promene, uvek su igrali značajnu ulogu u borbi za pravedniji svet. Dok imperijalizam nastoji da zavlada svetom, usred jedne od najdubljih strukturalnih kriza kapitalističkog sistema, odgovorne za pogoršanje stanja omladine i za rastući broj mladih bez posla, povećavaju se beneficije eksploatatorskih grupa naspram čega takođe raste broj ljudi koji pružaju otpor, bez straha od kazne, blokade i imperijalističke okupacije. U trenucima u kojima se povećava broj vojnih baza i takmičenje za osvajanje tržišta i prirodnih resursa, sa neumerenim povećanjem vojnih budžeta, Zemlja se pretvorila u veoma opasno mesto za život. Imperijalizam je svakog dana sve agresivniji prema progresivnim, demokratskim i komunističkim organizacijama, što zahteva od omladine pojačan napor u borbi za mir. Učestale provokacije protiv progresivnih vlada u Latinskoj Americi i na Karibima, proganjanje studentskih i omladinskih pokreta u Kolumbiji i u zemljama Istočne Evrope, izjednačavanje komunizma sa nacizmom, napadi na UJSARIO Zapadne Sahare, zločini protiv omladine i naroda Palestine koje vrši cionizam uz podršku imperijalizma, nastavak okupacije Kipra i Kosova, agresija na Irak i Avganistan, imperijalistički pritisci na DNR Koreju ugnjetavanje domorodačkih naroda su ključni elementi za razumevanje imperijalne strategije dominacije. 

Svetski festival omladine i studenata se organizuje kako bi motivisao i ohrabrio milione mladih koji se bore za mirnu budućnost bez imperijalizma. 

Verovanje u mlade znači videti u njima osim entuzijazma - sposobnost, osim energije – odgovornost, osim mladosti - heroizam, uverenje u njih same znači duboko ubeđenje da omladina može i da je omladina sposobna da stvori novi svet oslobođen okova imperijalizma i rata, oslobođen eksploatacije, gladi i siromaštva.

Dobrodošli na 17-ti Svestki festival omladine i studenata! Dobrodošli u Južnu afriku! „Za svet mira, solidarnosti i društvenih promena, porazimo imperijalizam!“ 

NOVINARI U SLUŽBI MEDIJSKE MANIPULACIJE PROTIV KUBANSKE PETORKE

NOVINARI U SLUŽBI MEDIJSKE MANIPULACIJE

Neki od osnovnih opšte prihvaćenih univerzalni normi novinarsva su: „Novinar treba da se suprotstavi svakom pritisku na slobodno obavljanje profesije, kao i svakom vidu cenzure. Novinar zadatke prima samo od nadležnih urednika„ i „S novinarstvom je nespojivo primanje mita za objavljivanje, prikrivanje ili sprečavanje prikupljanja i objavljivanja informacija“.

Bezbroj je primera najapsurdnijeg kršenja ovih etičkih normi. Setimo se samo burnih ratnih dešavanja tokom krvavih bratoubilačkih ratova na prostoru bivše SRF Jugoslavije, najgrubljeg falsifikovanja istine, grubog kršenja svih etičkih normi, ratno-huškačkih izveštaja, itd.

U junu su mnoge agencije prenele vest o najgrubljoj kampanji koja je sprovođena nad herojskom kubanskom Petorkom zatočenoj u SAD-u. Prema ovim informacijam potrošeni su hiljade i hiljade dolara u sklopu klevetničke kampanje protiv petorice kubanskih heroja antiterorističke borbe. Obelodanjena su imena 14 novinara koji su tajno primali novac od američke vlade. Među njima je Pablo Alfonso, novinar koji je dobio 58.600 $ za 16 članaka. Ovo pokazuje da Vlada SAD-a bilo saučesnik u manipulaciji javnog mnjenja kršeći načela nepristrasnosti i istinitog izveštavanja.

Ko su Petorica? Pet mladih stručnjaka koji su odlučili da posvete svoje živote, daleko od svoje otadžbine, borbi protiv terorizma u gradu Majamiju, centru većine napada protiv Kube. Oni su se uputili u Sjedinjene Države da bi prikupili informacije o neprijateljskim planovima terorističkih organizacija koje već dugo imaju sedište u gradu Majamiju, uključujući tu i Kubansko-američku nacionalnu fondaciju (CANF), Kubansko veće slobode (CFC), Braća pritiču u pomoć, Demokratski pokret, Alfa 66, i mnoge druge koje se mogu pohvaliti podužim spiskom kriminalnih aktivnosti. Među akcijama koje su ove grupe iz Majamija izvele protiv Kube nalaze se sabotaže i napadi koji su odneli stravičan danak – hiljade poginulih i povređenih, veliku ekonomsku štetu, šverc oružja, droga i ljudi, i na stotine zavera da se ubije kubanski predsednik, Fidel Kastro. Takođe su sprovodile terorističke akcije na tlu SAD-a i u trećim zemljama.

Ovih pet muškaraca izvedeni su na izmanupulisano suđenje u Majamiju, u potpunosti neprijateljski raspoloženom gradu kojim dominira mafija kubanskog porekla, gde nije bilo moguće održati pravično i nepristrasno suženje u skladu sa pravom SAD-a i međunarodnim pravom. Antikubanski sektori u Majamiju organizovali su lažnu i žestoku propagandnu kampanju usmerenu kao vršenju pritiska na javno mnjenje u Floridi i sudski proces, što je bila situacija koju su stalno osuđivali advokati odbrane, koji su podneli zahtev kojim su tražili promenu mesta suđenja, a koji je na kraju bio odbačen.

Tokom celog sudskog postupka organi vlasti ometali su napore advokata odbrane time što su odlagali ili sprečavali pristup dokumentima koji su bili sumnjivo klasifikovani kao tajni, i omogućavali im da vide samo petinu svih dokaza. Čak i pet godina kasnije, ovim advokatima bilo je zabranjeno da pregledaju te hiljade dokumenata da bi mogli da pripreme žalbu. Tokom suđenja, nekoliko stručnjaka i autoriteta – kao što su generali Čarls Vilhem (Charles Whilhem) i Edvard Atkinson (Edward Atkinson), admiral Judžin Kerol (Eugene Carol) i pukovnik Džordž Bukner (George Buckner) – svedočili su da optuženi nisu imali pristupa poverljivim informacijama. Čak i Džejms Kleper (James Clapper), bivši šef Obaveštajne agencije Pentagona i svedok optužbe, tvrdio je da optuženi nisu bili uključeni ni u kakve špijunske aktivnosti protiv Sjedinjenih Država. Međutim, njihova svedočenja nisu uzeta u obzir, što je stav koji ogoljuje proizvoljnost jednog u velikoj meri političkog i lažnog suđenja.

Petorica Kubanaca imali su isključivu misiju da prikupe informacije o planovima terorističkih grupa sa sedištem u Južnoj Floridi, koje, kad zanemarimo ludorije u vezi sa samim sudskim procesom, nisu deo vlade SAD-a.

Vlada SAD-a redovno ometa posete majki, žena i deca zatvorenika, što je stav koji znači dodatnu kazni i za ovih pet muškaraca i za njihove bližnje. Adriana Perez i Olga Salanueva, supruge Gerarda Hernandeza i Renea Gonzalesa, kao i Ivette Gonzales – Reneova kćerkica – ne mogu da ih posete već više od četiri godine. Štaviše, organi SAD-a postavili su prepreke i advokatima odbrane i kubanskom konzularnom službeniku u SAD-u kada se radi o posetama zatvorenicima, što je flagrantno kršenje člana 37. Minimuma propisa za tretman zatvorenika, gde se kaže da se „... zatvorenicima dozvoljava da s vremena na vreme, pod odgovarajućom prismotrom, komuniciraju sa svojim rođacima i prijateljima od ugleda i putem pošte i kroz posete.“

Odvojeni u zatvorima koji su udaljeni jedan od drugog, ovih pet muškaraca izloženo je strogim kaznama u pokušaju da se slomi njihov psihički i fizički integritet, drže ih u samicama (kaznene ćelije) u periodima do 17 meseci i 48 dana, bez ikakvog njihovog prestupa i uprkos Smernicama Biroa za zatvorenike SAD-a gde se kaže da „... maksimalni vremenski period koji zatvorenici mogu provesti u samici ne treba da pređe 60 dana,“ i članu 7. Međunarodnog pakta o građanskim i političkim pravima Ujedinjenih Nacija gde stoji da „Niko neće biti podvrgnut mučenju, ili surovim, neljudskim ili ponižavajućim kaznama i tretmanu...“

Prema petorici Kubanaca odnose se kao prema običnim zločincima i prinuđeni su da borave među takvim zatvorenicima u kaznenim zavodima, što je očigledno kršenje člana 8. Minimuma propisa za tretman zatvorenika, gde stoji sledeće: „Zatvorenici koji pripadaju različitim kategorijama treba da budu smešteni u različitim ustanovama ili u različitim odeljenjima unutar tih ustanova, shodno polu i starosti, zločinačkoj prošlosti i razlozima za njihovu kaznu zatvora.“

Kampanje koja je vođena protiv Petorice u Majamiju, centru anti-kubanskih aktivnosti potvrđuje da su ustavna prava povređena u proces protiv kubanske Petorke uključujući i Šesti Amandman, koji štiti prava optuženika na pravično suđenje.

Osnovni zadatak Petorice bilo je prikupljanje informacija o planovima i delovanju ekstremističkih anti-kubanskih organizacija, oni su spasli mnoge živote predupredivši mnoge terorističke akcije protiv Kube u kojima su ranije izgubljeni mnogi životi. Ipak, oni danas sede u zatvoru dok poznati teroristi i terorističke organizacije nesmetano deluju zaštićeni od strane SAD.

K.M.

IZAZOVI KOSOVSKOG ČVORA

 IZAZOVI KOSOVSKOG ČVORA

Dragiša Lapčević: „Deleći Balkan na pojedine male zemlje vi ćete stvoriti izvore za nova trvenja među balkanskim narodima i balkanskim državicama.“

Manupulacije, falsifikovanje i politiziranje istorije ne samo što je naučno i etički ne dopustivo već je i nemoralno, zločinačko delo. Na žalost, s tim pojavama se danas sve više susrećemo.

Pitanje Kosova i Metohije jedno  je od najsloženijih pitanja procesa destabilizacije i potpuog razbijanja avnojevske Jugoslavije, prevaranja čitavog Balkna u bure baruta koje su imperijalističke sile stalno „gasile dolivanjem ulja“.

Jedan od najsloženijih uzroka današnje kososke drame upravo leži u ranjenim međunarodnim odnosima nastalim dominacijom SAD posle rušenja Berlinskog zida i razbijanja SSSR-a. Ne zna se koliko je hiljada milijardi dolara koštao kapitalizam da razbije i onesposobi socijalizam u Evropi i nametne dominaciju jedne imperije kao što su SAD. Ideološka  borba i krstaški rat protiv komunizma pomahnitali haotični kapitaizam i dalje vodi ne prezajući ni od čega u svom nastojanju da socijalizmu navuku demonizovanu sliku i zauvek ga uklone kao opasnost za svoj opstanak.

Narodi KiM moraju samostalno da odlučuju o svim pitanjima ekonomskog, kulturnog, političkog i društvenog razvoja. Razloga za međusobno nepoverenje dva ključna naroda u Kosovskoj drami – Srba i Albanaca ima mnogo. Većina ima duboke istorijske korene i duboku su usađeni u kolektivnu svest. Sa druge strane, stotine je svetlih primera međusobnog dubokog pošovanja i požrtvovanosti ova dva naroda.

Simbioza i prožimanje balkanskih naroda, odupiranje osvajačima, borba za slobodu i nezavisost još više su ih zbližili. Istorijska je istina da se u redovima vojske cara Dušana nalazio i značajan broj Albanaca. A prilikom velike seobe Srba sa Kosova pod patrijarhom Arsenijem Čarnojevićem sa tim stradalnicima povlačili su se i Albanci. Marko Miljanov u svojim „Primerima čojstva i junaštva“ na isti način slavi i uzdiže viteštvo i moralne vrline Srba, Crnogoraca i Albanaca. Čovek i čovečnost za njega su bili početak i kraj svih podel među ljudima i narodima. Saradnja srpske vojske i albanskog Esad-paše pokazala je svoju vrednost tokom povlačenje srpske vojske i civila krajem 1915. i početkom 1916. godine. Esad-paša Toptani je rekao da srpsku vojsku niko ne sme napasti,nažalost bilo je i onih koji su se o ovo oglušili zadajući udarce srpskoj vojci i narodu tokom povlačnja. Esad-paša je kasnije sahranjen na vojničkom groblju na Tijeu u Bolonjskoj šumi, zajedno sa srpskim vojnicima, gde i dan-danas u moru krstova stoji i jedan polumesec. Između dva rata KP Jugoslavije  je odigrala važnu ulogu u stvaranju KP Albanije, a kasnije i u organizovanju NOP-a Albanije, u formiranju i konstituisanju organa nove vlasti i državnopravnog lika nove države. Inicijativu za povezivanjem razjedinjenih grupa albanskih komunista dala je 1939. godine KPJ, koja uspostavlja vezu sa Albancima preko sekretara Oblasnog komiteta KPJ za Kosovo i Metohiju, Miladina Popovića. Veza je prekinuta hapšenjem Popovića jula 1941. godine, ali je obnovljena iste godine inicijativom jedne skadarske grupe, u kojoj se nalazio Enver Hodža. On je osnovao i postao vođa Komunističke partije Albanije na konferenciji u Tirani 8. novembra 1941. godine. U rezoluciji je istaknut zadatak KP Albanije „da razvijemo ljubav i borbenu saradnju sa svim narodima Balkana, a pogotovu s narodima: srpskim, grčkim, crnogorskim i makedonskim, koji se herojski bore za svoje nacionalno oslobođenje“. Na poziv Vrhovnog štaba NOVJ u završnim operacijama za oslobođenje Jugoslavije učestvovale su i 5. i 6. divizija Narodno-oslobodilačke armije Albanije-NOVA. Zajedno s jedinicama NOVJ borile su se za oslobođenje Kosova, Crne Gore i Sandžaka, a u februaru 1945. godine prebačene su na Kosovo, gde su učestvovale u borbama za likvidaciju kontrarevolucionarnih snaga Bali Kombetar.

Dva najveća simbola antifašističkog otpora bilu su Boro i Ramiz koji su nekada označavali bratstvo i jedinstvo između Srba i Albanaca na Kosovu. Mogu se voditi večni ratovi, deliti i preimenovati države, uništavati čitava pokolenja, stvarati nove legende, može se uništiti svaki trag prošlosti, mogu pobednici pisati nove i nove stranice istorije kako god i kad god to zažele, ali svet Bore i Ramiza ne moze propasti, jer je to jedino mogući ljudski svet. Ova legenda je jednostavno neuništiva i daje večnu nadu i veru u drugačiju budućnost. Ostaje nam nada da će se u budućnosti pojati dva slična heroja koji će povezivati srpski i albanski narod i koji će da trajno označavaju albansko-srpsko prijateljstvo.

Balkanski narodi ne mogu jedni bez drugih, sudbina im je slična i recipročno zavisna. Njihova je nasušna potreba i uslov slobodnog i demokratskog razvoja je njihvo jednisvo, sardanja i solidarnost. U velikoj su zabludi oni koji se oglušuju o ovakav imperativ našeg vremena kao sudbinskog predodređenja za zajednički život na ovim burnim balknskim prostorima.

K.M.

           

Deseti Kongres Komunističke omladine Grčke-KNE

 X KONGRES KOMUNISTIČKE OMLADINE GRČKE-KNE:

KOMUNIZAM JE MLADOST ČOVEČANSTVA

U protestima uzavreloj Atini završen je X kongres Komunističke omladine Grčke-KNE održan pod sloganom: „Komunizam je mladost čovečanstva“. Kongres je organizovan u uslovima zaoštrene kapitalističke krize koja pogađa čitav svet i koja posebni potresa Grčku u kojoj se vodi velika borba radničke klase protiv antinarodnih mera koje grčka buržoaska vlada planira da sprovede po receptima MMF-a i SB.

Poznato je da je Grčka doživela ekonomski kolaps kao jedna od zemalja najteže pogođenih kapitalističkom krizom., Kapitalistička kriza u svakoj zemlji nosi svoje osobenosti, u Grčkoj ona je direktna  posledica članstva u EU. Kriza u Grčkoj je najviše pogodila indutriju tekstila, metala i poljoprivrede, grane koje se najviše oslanjaju na EU. Pošto je u problemima, vodeće sile EU i MMF Grčkoj nude obilatu "pomoć". Ta "pomoć" zapravo je višestruki trik. Kao prvo, ako će ta pomoć kratkotrajno i spasiti državu od bankrota, dugotrajno će grčku ekonomiju učiniti još zavisnijom od ekonomija centara moći EU, čime će samo dodatno produbiti problem. Kao drugo, spašavanje kapitalizma u Grčkoj prema receptu MMF kojeg je vlada Grčke prigrila trebali bi platiti oni koji u njemu nikad nisu uživali, tj. radnici kojima će se drastično smanjiti ne samo plate, nego i gotovo sva socijalna prava. Kao treće, "pomoć" koju daju evropski moćnici ne daju kao milostinju niti kao izraz solidarnosti, nego pokušavaju na taj način da spasu evrozonu, koja najviše koristi vodećim kapitalističkim ekonomijama EU. Degradacija socijalnih prava i standarda radničke klase trebalo bi se izvršiti pod parolom štednje koja će izvući zemlju iz krize. U tome se zapravo prepoznaje samo dobar izgovor za izvršavanje želja i interesa kapitala na štetu većine. Taj prozirni trik nije ništa novo i prepoznaje se u svim evropskim državama, pa tako i u Srbiji. Razlika je zapravo u tome što su Grci dobro prepoznali taj trik i odlučni su da na njega ne nasednu. Grci se bune ne zato što su nerealni kako to pokušavaju podvaliti kontrolisani mediji diktature kapitala, nego baš zato što su realni, tj. svesni svega što po narodni standard predstavlja ovakav aranžman. Grčka poseduje povoljan geostrateški položaj , modernu tehniku i obrazovane kadrove, sve ono što je neophodno da izađe iz krize u koju je gurnuta pod dirigentskom palicom  MMF i SB.

Kongres mladih grčkih komunista otvorio je generalni sekretar KNE-a drug Giannis Protoulis. On je istakao da je KNE između dva kongresa politički, organizaciono i idejno ojačala što daje ogroman revolucionarni entuzijazam i sigurnu veru u uspeh borbe za socijalizam.

Kongresu je prisutvovalo 27 delegacija bratskih komunističkih organizacija iz sveta, među kojima predstavnici Saveza komunističke omladine Jugoslavije (SKOJ), komunističkih omladina Kube, Portugalije, Ruske Federacije, Venecuele, Pakistana, Izraela i Palestine.

Predstavnici KNE i KKE jasno su istakli da je kriza koja je posebno pogodila Grčku proizvod kapitalizma i participacije Grčke u EU i NATO paktu. Ona je direktna posledica državne pomoći krupnom grčkom kapitalu, rashoda za NATO i neprofitnih izdataka za Olimpijske igre 2004. godine.

Generalni sekretar KKE Aleka Papariga obraćajući se Kongresu KNE-a istakla je da je „pravo svakog naroda da bira svoj sopstveni put razvoja, uključujući i suvereno pravo oslobađanja od višestruke zavisnosti od EU, SB  MMF i NATO-a. Ovo pravo uključuje i neotuđivi izbor socijalističke izgradnje. U ruke naroda nužno je da pređu bogastvo i strategijske ekonomske grane.“ Namera je grčkih vlasti da sav teret krize prebace isključivo na radničku klasu dok krupni kapital maze novim povlasticama.

KKE i KNE koristiće sve raspoložive snage u borbi protiv nametnute antikomunističke histerije koja je oživela sa buđenjem klasne svesti naroda širom planete. Na sve načine vrši se propaganda u kojoj se socijlizam predstvalja kao utopizam, a socijalizam koji je postojao u Evropi i širom sveta kao imperija zla.

Kapitalizam to je društvo „slobode“ koju donosi ekonomska prinuda; to je društvo okrenuto profitu i na njemu zasnovane „etike“; to je društvo građanskih „sloboda“ i „prava“ čoveka koji je svoje radne i umne sposobnosti prodao na „slobodnom“ tržištu radne snage.

Kad bi kapitalistička ekonomija bila najbolja osnova ljudske slobode i demokratskog sistema koji odgovara interesima većine društva, kapitalizmu ne bi za „disciplinovanje“ bio potreban veliki represivni aparat oličen u armijama do zuba naoružanih vojnika i policajaca.

Mladi će novim idejama uliti svežu krv komunizmu, a komunizam će podmladiti ostarelo čovečanstvo, jednodušni je zaključak 10 kongresa mladih grčkih komunista.

Iz stampe - Globalizacija uzima danak

Globalizacija, svetski proces kome carstvo profita stoji na pijedestalu, svom snagom je zahvatila i Evropu, neumitno se šireći kontinentom i urušavajući otmenu sređenost i spokoj Stare dame. Neki to zovu amerikanizacija, neki globalizacija, a neki pak divlji kapitalizam. Kako god da je, nije dobro ni za Staru damu (kako ju je svojevremeno nazvao američki ministar odbrane Donald Ramsfeld) na čijem su zapadu ljudi godinama uživali socijalne blagodeti, a ni za južne i istočne delove kontinenta koji se u bolnoj tranziciji priključuju Evropskoj uniji, očekujući željeno poboljšanje života. Zaposleni širom Evrope sve su više izloženi surovosti anglosaksonskog tipa kapitalizma (kako ga je nazvao bivši francuski premijer Mišel Rokar), koji je trijumfalno odneo prevagu nad humanijim, evropskim. Izgleda poznato Ljudi sve duže rade a sve manje zarađuju, socijalno osiguranje je sve manje sigurno, školovanje dece – do juče besplatno, sve više košta, a što je najgore, svi su u stalnom strahu jer ništa nije sigurno – ni radno mesto, ni plata pa ni sâm život. Političari koji i te kako snose odgovornost za uspostavljanje "novog svetskog poretka" svesni su da nešto ne valja, mada im još nije sinula ideja šta da učine kako bi se stvari poboljšale. Franc Minterfering, koji se povukao iz rukovodstva Socijaldemokratske partije Nemačke, optužio je anonimne belosvetske investicione fondove, one iste koji haraju i zemljama u tranziciji poput Srbije, da "kao skakavci dolete u neku zemlju, za tili čas je opelješe i onda netragom nestanu". Kapitalizam divljih zveri Bivši kancelar Helmut Šmit, takođe socijaldemokrata, upro je prst u "divlji kapitalizam" ili kako je doslovce rekao– "kapitalizam divljih zveri", zato što je čoveka potpuno gurnuo u stranu, a na presto postavio novo "božanstvo" – kapital i profit. Francuski predsednik Nikola Sarkozi, veliki pobornik globalizacije i neoliberalnog kapitalizma, takođe je, prilikom jednog susreta s nemačkom kancelarkom Angelom Merkel, ukazao na "stranputice" novog poretka, zahtevajući strožu kontrolu međunarodnog finansijskog tržišta ne bi li se napokon stalo na put špekulantima, koji svetu stalno prete opštom krizom. Evropski model Ali, kako je uopšte nastala ovakva situacija? Mišel Rokar je u autorskom prilogu za pariski "Mond" odgovorio na to pitanje: "Iznenada i veoma neočekivano!" "Kapitalizam je, posle krize izazvane Drugim svetskim ratom, doživeo pravu renesansu, beležeći punih 30 godina stalan privredni rast, uz iznenađujuću stabilnost i stabilan društveni napredak. Taj sistem je tada poštovao tri glavna regulatorska principa: Kejnsov (Džon Mejnard Kejns), kojim se preporučuje upravljanje državnim budžetom radi amortizovanja oscilacija sistema a ne radi formalne ravnoteže troškova i prihoda. Beveridžov princip (lord Vilijam Henri Beveridž), kojim se zahteva visok stepen socijalne zaštite, i najzad, princip koji je bio drag Henriju Fordu – "dajte svojim zaposlenima dobre plate ako želite da budu dobri potrošači", napisao je Rokar. Nova doktrina iz Čikaga A onda se, osamdesetih, desilo, kaže bivši francuski premijer (1988–1991), nešto potpuno neočekivano: grupa profesora iz Čikaga, s Miltonom Fridmanom na čelu, izradila je novu doktrinu ekonomske politike. Ona je zahtevala smanjenje uloge države, poreza, ukidanje svih prepreka slobodnom tržištu, poput javnih servisa i socijalnog osiguranja, eliminisanje pravila koja limitiraju kumulativne profite kompanija. "Ta pogrešna, simplistička filozofija, koja hvali surov apetit za profitom, veoma je brzo zadobila podršku moćnika iz privrede i finansija i kao kuga se munjevito proširila svetom da bi danas zavladala svakim ćoškom planete", rekao je renomirani francuski političar. Tako je nastupilo doba u koje je "politički korektno" hvaliti samo baš "kugu" o kojoj govori Rokar, a svaka kritika surovosti tog pogubnog sistema vidi se kao subverzija. Sve mane sistema Kritičari sistema ipak ne ćute, a najglasniji je znameniti američki nobelovac Džozef Stiglic koji je u svojoj knjizi "Globalizacija i njena nezadovoljstva" (Globalization and its Discontents) veoma stručno i detaljno ukazao na sve mane tog sistema. Među osnovnim manama, Stiglic je naveo to što se stvara ogroman jaz između bogatih i siromašnih, kako ljudi tako i država. Afrika je na primer, danas mnogo siromašnija nego pre 20 godina, pa bi tako nekim zemljama tog kontinenta trebalo 75 godina da bi dostigle, recimo Grčku (do poslednjeg velikog talasa proširenja, najsiromašnija članica EU) – pod uslovom da Grčka za sve to vreme – stoji u mestu, napisao je Stiglic. Što se pak jaza između bogatih i siromašnih tiče, dovoljan je podatak da u najbogatijoj zemlji sveta – SAD, gotovo 50 miliona ljudi živi u bedi, van svakog sistema socijalne brige, poput školstva i zdravstvene zaštite a dačak i u zapadnoj Evropi, pogotovo u Nemačkoj i Francuskoj, iščezava njen temelj – srednji sloj, postajući sirotinja. Gradjanski list, autor S. Maksimovic