SLOBODA ZA PETORICU HEROJA ANTITERORISTICKE BORBE!

SLOBODA ZA PETORICU HEROJA!

Navršilo se 10 godina od 12. septembra kada su Petorica kubanskih heroja antiterorističke borbe uhapšeni i izvedeni pred američki sud.

Neverovatna priča o petorici muškaraca utamničenih u SAD-u zbog borbe protiv terorizma

Ko su pet kubanskih heroja u zatvorima SAD-a?

Pet mladih stručnjaka koji su odlučili da posvete svoje živote, daleko od svoje otadžbine, borbi protiv terorizma u gradu Majamiju, centru većine napada protiv Kube.

Oni su:

Antonio Guerrero (Majami, 1958) inženjer u Aerodromskoj zgradi, pesnik, otac dva sina. Fernando Gonzales (Havana, 1963), oženjen, diplomirao na Institutu za odnose sa inostranstvom (ISRI) pri Ministarstvu spoljnih poslova Kube. Gerardo Hernandez (Havana, 1965), oženjen, diplomirao na ISRI-ju, karikaturista. Ramon Labañino (Havana, 1963), oženjen, otac tri kćerke, diplomirao ekonomiju na Univerzitetu u Havani, i Rene Gonzales (Čikago, 1956), oženjen, otac dve kćerke, pilot i instruktor letenja.

Zašto su bili u Sjedinjenim Državama?

Oni su se uputili u Sjedinjene Države da bi prikupili informacije o neprijateljskim planovima terorističkih organizacija koje već dugo imaju sedište u gradu Majamiju, uključujući tu i Kubansko-američku nacionalnu fondaciju (CANF), Kubansko veće slobode (CFC), Braća pritiču u pomoć, Demokratski pokret, Alfa 66, i mnoge druge koje se mogu pohvaliti podužim spiskom kriminalnih aktivnosti.

Među akcijama koje su ove grupe iz Majamija izvele protiv Kube nalaze se sabotaže i napadi koji su odneli stravičan danak – hiljade poginulih i povređenih, veliku ekonomsku štetu, šverc oružja, droga i ljudi, i na stotine zavera da se ubije kubanski predsednik, Fidel Kastro. Takođe su sprovodile terorističke akcije na tlu SAD-a i u trećim zemljama.

Procene odgovarajućeg pravnog postupka

Ovih pet muškaraca izvedeni su na izmanupulisano suđenje u Majamiju, u potpunosti neprijateljski raspoloženom gradu kojim dominira mafija kubanskog porekla, gde nije bilo moguće održati pravično i nepristrasno suženje u skladu sa pravom SAD-a i međunarodnim pravom. Antikubanski sektori u Majamiju organizovali su lažnu i žestoku propagandnu kampanju usmerenu kao vršenju pritiska na javno mnjenje u Floridi i sudski proces, što je bila situacija koju su stalno osuđivali advokati odbrane, koji su podneli zahtev kojim su tražili promenu mesta suđenja, a koji je na kraju bio odbačen.

Gore spomenuto odbacivanje predstavlja kršenje Petog amandmana Ustava SAD, koji glasi: „niko neće biti lišen slobode bez odgovarajućeg pravnog postupka ...“, dok Šesti amandman kaže da „... u svakom krivičnom procesu optuženi ima pravo na brzo i javno suđenje pred nepristrasnom porotom...“.

Tokom celog sudskog postupka organi vlasti ometali su napore advokata odbrane time što su odlagali ili sprečavali pristup dokumentima koji su bili sumnjivo klasifikovani kao tajni, i omogućavali im da vide samo petinu svih dokaza. Čak i pet godina kasnije, ovim advokatima bilo je zabranjeno da pregledaju te hiljade dokumenata da bi mogli da pripreme žalbu.

Za šta su bili optuženi?

Zavera za ubistvo s predoumišljajem

Gerardo Hernandez jedini je bio optužen za zaveru za ubistvo s predoumišljajem zbog navodne pomoći u obaranju dve letilice Braće pritiču u pomoć 24. februara 1996. godine. On nije imao ni najmanje veze sa letom tih aviona koji su stalno povređivali vazdušni prostor Kube i čak leteli i iznad grada Havane, kao ni sa suverenom odlukom kubanske vlade da ih obori posle bezbroj upozorenja vlastima SAD-a, kao i samoj toj terorističkoj organizaciji.

Zavera za špijunažu

Gerardo Hernandez, Ramon Labañino i Antonio Guerrero proglašeni su krivim po ovoj optužbi. Ni jedan od njih nije se bavio špijunažom protiv Sjedinjenih Država jer je špijun, kako pravo SAD-a kaže, lice koje ukrade ili dođe do državnih tajni da bi ih dostavilo stranoj vladi.

Tokom suđenja, nekoliko stručnjaka i autoriteta – kao što su generali Čarls Vilhem (Charles Whilhem) i Edvard Atkinson (Edward Atkinson), admiral Judžin Kerol (Eugene Carol) i pukovnik Džordž Bukner (George Buckner) – svedočili su da optuženi nisu imali pristupa poverljivim informacijama. Čak i Džejms Kleper (James Clapper), bivši šef Obaveštajne agencije Pentagona i svedok optužbe, tvrdio je da optuženi nisu bili uključeni ni u kakve špijunske aktivnosti protiv Sjedinjenih Država. Međutim, njihova svedočenja nisu uzeta u obzir, što je stav koji ogoljuje proizvoljnost jednog u velikoj meri političkog i lažnog suđenja.

Petorica Kubanaca imali su isključivu misiju da prikupe informacije o planovima terorističkih grupa sa sedištem u Južnoj Floridi, koje, kad zanemarimo ludorije u vezi sa samim sudskim procesom, nisu deo vlade SAD-a.

Zavera da se počine zločini protiv Sjedinjenih Država

Petorica Kubanca bili su optuženi za ovu zaveru kada su zaista pokušavali jedino da pronađu informacije o planovima koje su pravile terorističke organizacije iz Majamija. Ni pod kojim okolnostima i ni u kom slučaju petorica Kubanaca nisu tražila bilo koje informacije koje bi mogle predstavljati pretnju državnoj bezbednosti Sjedinjenih Država, što je istina koju su dokazali advokati odbrane i potvrdili mnogi svedoci tokom suđenja.

Korišćenje lažnog identiteta i lažnih isprava

Da bi se infiltrirali i da bi mogli da utiču na planove ovih organizacija, trojica od ovih pet boraca protiv terorizma bili su prinuđeni da sakriju svoj pravi identitet.

Postoji doktrina u pravu koja se naziva stanje nužde, prema kojoj, u cilju sprečavanja izvršenja ozbiljnijeg zločina – kao što je ubistvo, ili teroristička radnja – ljudi imaju opravdanje da izvrše manja krivična dela ili naprave prekršaje, kao što su korišćenje lažnog identiteta i isprava, sa ciljem da zaštite svoje aktivnosti i živote, uzimajući u obzir da je pet mladih boraca trebalo da deluju unutar grupa ozloglašenih ubica i terorista.

Neregistrovani agenti strane vlade

Uzimajući u obzir ciljeve njihovog delovanja i opasnosti koje podrazumeva, bilo je nemoguće da pet Kubanaca budu registrovani kao agenti kubanske vlade, jer njihova misija nije imala nikakve veze sa državnom bezbednošću Sjedinjenih Država. Dobro je poznato ove terorističke grupe i njihove vođe potpuno nekažnjeno deluju u Majamiju i da imaju zaštitu vlasti SAD-a. Na primer, šef Biroa FBI-a za Majami rekao je da su vođe Kubansko-američke nacionalne fondacije i Kubanskog veća slobode cenjeni ljudi koji u potpunosti zavređuju poverenje, naglasivši time da FBI neće nikad pokrenuti zvaničnu istragu o aktivnostima onih koji sponzorišu i finansiraju terorističke akcije protiv Kube.

Vladavina prava predviđa doktrinu stanja nužde na osnovu koje, a da bi se sprečili teži zločini kao što su ubistva i terorističke aktivnosti, optuženi prave prekršaje kao što su korišćenje lažnog identiteta i isprava u cilju zaštite svojih aktivnosti i svog života, uzimajući u obzir činjenicu da je pet kubanskih mladića trebalo da deluju unutar grupa u kojima vrvi od ozloglašenih i poznatih ubica i terorista.

Nepravične i preterano stroge kazne

Posle nezakonitog suđenja, sudija – koja je odbacila olakšavajuće okolnosti koje su predstavili advokati odbrane, a umesto toga prihvatila sve otežavajuće okolnosti koje je zagovarala optužba – izrekla je preterano stroge i nepravične kazne, primenjujući maksimalnu kaznu u svakom od tih slučajeva, uprkos tome što glavni delovi optužnice nikada nisu dokazani. Njene odluke primer su grubog kršenja, između ostalog, i člana 14. Međunarodnog pakta o građanskim i političkim pravima Ujedinjenih Nacija koji glasi „... svako lice imaće pravo da mu se, uz sve pravne garancije, javno čuje glas pred nadležnom, nezavisnom i nepristrasnom porotom...“.

Gerardo Hernandez, osuđen na dve doživotne zatvorske kazne zbog zavere za ubistvo sa predoumišljajem i zbog zavere za špijunažu.

Osim toga, osuđen je i na 15 godina zatvora zbog zavere da se počine zločini protiv Sjedinjenih Država, za korišćenje lažnog identiteta i isprava, i za delovanje u svojstvu stranog agenta bez neophodne registracije kod Ministra pravde SAD-a.

Ramon Labañino, osuđen na doživotnu kaznu zatvora po osnovu tužbe za zaveru za špijunažu i još na 18 godina zatvora za zaveru da se počine zločini protiv Sjedinjenih Država, za korišćenje lažnog identiteta i isprava, kao i za delovanje u svojstvu stranog agenta bez registracije kod Ministra pravde SAD-a.

Antonio Guerrero, osuđen na doživotnu kaznu zatvora za zaveru za špijunažu, i još na 10 godina zatvora za zaveru da se počine zločini protiv Sjedinjenih Država, kao i za delovanje u svojstvu stranog agenta bez registracije kod Ministra pravde SAD-a.

Fernando Gonzales, osuđen na 19 godina zatvora za zaveru da se počine zločini protiv Sjedinjenih Država, za korišćenje lažnog identiteta i isprava, kao i za delovanje u svojstvu stranog agenta bez prethodne registracije kod Ministra pravde SAD-a.

Rene Gonzales, osuđen na 15 godina zatvora za zaveru da se počine zločini protiv Sjedinjenih Država, kao i za delovanje u svojstvu stranog agenta bez prethodne registracije kod Ministra pravde SAD-a.

Druga kršenja ljudskih prava

Vlada SAD-a redovno ometa posete majki, žena i deca zatvorenika, što je stav koji znači dodatnu kazni i za ovih pet muškaraca i za njihove bližnje. Adriana Perez i Olga Salanueva, supruge Gerarda Hernandeza i Renea Gonzalesa, kao i Ivette Gonzales – Reneova kćerkica – ne mogu da ih posete već više od četiri godine. Štaviše, organi SAD-a postavili su prepreke i advokatima odbrane i kubanskom konzularnom službeniku u SAD-u kada se radi o posetama zatvorenicima, što je flagrantno kršenje člana 37. Minimuma propisa za tretman zatvorenika, gde se kaže da se „... zatvorenicima dozvoljava da s vremena na vreme, pod odgovarajućom prismotrom, komuniciraju sa svojim rođacima i prijateljima od ugleda i putem pošte i kroz posete.“

Odvojeni u zatvorima koji su udaljeni jedan od drugog, ovih pet muškaraca izloženo je strogim kaznama u pokušaju da se slomi njihov psihički i fizički integritet, drže ih u samicama (kaznene ćelije) u periodima do 17 meseci i 48 dana, bez ikakvog njihovog prestupa i uprkos Smernicama Biroa za zatvorenike SAD-a gde se kaže da „... maksimalni vremenski period koji zatvorenici mogu provesti u samici ne treba da pređe 60 dana,“ i članu 7. Međunarodnog pakta o građanskim i političkim pravima Ujedinjenih Nacija gde stoji da „Niko neće biti podvrgnut mučenju, ili surovim, neljudskim ili ponižavajućim kaznama i tretmanu...“

Prema petorici Kubanaca odnose se kao prema običnim zločincima i prinuđeni su da borave među takvim zatvorenicima u kaznenim zavodima, što je očigledno kršenje člana 8. Minimuma propisa za tretman zatvorenika, gde stoji sledeće: „Zatvorenici koji pripadaju različitim kategorijama treba da budu smešteni u različitim ustanovama ili u različitim odeljenjima unutar tih ustanova, shodno polu i starosti, zločinačkoj prošlosti i razlozima za njihovu kaznu zatvora.“

Kakvi su argumenti advokata odbrane pred Apelacionim sudom?

Uzimajući u obzir prethodno rešenje Vrhovnog suda SAD-a u slučaju Pamplin protiv Masona, gde je najviši sud doneo rešenje da niko ne treba da bude izveden na suđenje na onom mestu gde postoje jasne i prisutne predrasude protiv optuženih, advokati odbrane traže da suđenje bude poništeno i da se odredi novo mesto suđenja izvan grada Majamija, gde svi znaju da postoje duboka neprijateljska osećanja prema kubanskim revolucionarima, kao što je slučaj sa ovih pet zatvorenika.

Ukoliko Apelacioni sud Atlante poništi prethodno suđenje i naloži da se novo suđenje održi izvan grada Majamija, optuženi bi mogli da računaju na nepristrasnu porotu koja nema predrasude i koja može raditi bez bilo kakvih pritisaka, u kakvoj bi situaciji sud mogao da nađe da pet mladih Kubanaca nisu krivi za ozbiljne zločine koji im se sada stavljaju na teret.

Neka pobede istina i pravda

Advokati odbrane su 10. marta izložili slučaj pred Apelacionim sudom u sudnici u Majamiju. Dok čekamo da Apelacioni sud donese rešenje – a za tu odluku možda treba i nekoliko meseci – pozivamo sve ponosne ljude dobre volje da se pridruže sve većem pokretu solidarnosti sa pet kubanskih heroja koji su sada politički zatvorenici u Sjedinjenim Državama.

Ovi mladi borci protiv terorizma moraju biti priznati kao Zagovornici ljudskih prava, što je status koji je predviđen Deklaracijom o zagovornicima ljudskih prava koju je 1998. godine usvojila Generalna skupština UN i koji se daje onima koji se, kao i oni, bore protiv kršenja ljudskih prava, organizovanog kriminala i terorista.

ZAKLJUČAK RADNE GRUPE UN-a O PROIZVOLJNOM ZATVARANJU 27/5/05

Radna grupa [posle razmatranja argumenata koje su iznele porodice i vlada SAD-a] iznosi sledeće mišljenje: Lišavanje slobode ovih pet Kubanaca je proizvoljno, i u suprotnosti sa članom 14. Međunarodnog pakta o građanskim i političkim pravima, čiji su Sjedinjene Države potpisnica.

„... iz činjenica i okolnosti u kojima se suđenje odigralo i iz prirode optužbi i strogih kazni izrečenih optuženima, [Radna grupa zaključuje] da se suđenje nije odigralo u klimi objektivnosti i nepristrasnosti koja je potrebna da bi se došlo do zaključka o poštovanju standarda pravičnog suđenja“ [i] „zahteva od Vlade da preduzme neophodne mere da se situacija ispravi“.

Justicia

Pravda

Antonio Fernando Gerardo Ramon Rene

http://www.geocities.com/freethefive_serbia/

Solženjicin vs Varlam - Činjenice o "Imperiji zla"

Solženjicin vs Varla

U avgustu svet je obišla vest o smrti Aleksandara Solženjicina, ruskog pisca, disidenta, koji je slavu stekao zahvaljujući kritikama sovjetske države i vladavine J. V. Staljina.

Aleksandar Solženjicin decenijama je iznosio u javnosti najgore isfabrikovane informacije i lična mišljenja o svojoj državi, prvoj zemlji socijalizma - SSSR-u, ali i o socijalizmu uopšte. Njegove knjige na Zapadu služile su (i ostale) kao propaganda protiv socijalizma i komunističke ideologije. Njome se godinama gojila kapitalistička ideologija i tzv. zapadna demokratija, "Gulag" je ušao u sve evropske jezike, zbog te knjige je došlo do poistovećivanja komunizma i fašizma. Za svoje zasluge bio je nagrađen Nobelovom nagradom 1970. godine.

Solženjicin je kao kapetan artiljerijske jedinice odlikovan za hrabrost, ali je ubrzo pao u „nemilost“ zbog zavereničkih kritika iznošenih u šifrovanim pismima koja je slao prijatelju. Kažnjen je osmogodišnjom robijom - prinudnim radom u jednom sibirskom logoru, koji mu je poslužio kao inspiracija za prvi roman - "Jedan dan u životu Ivana Denisoviča". Proveo je osam godina u zatvoru (1945-1953), gde je bolovao od raka, a potom još nekoliko u internom progonu.

„Jedan dan u životu Ivana Denisoviča“ je priča o čoveku koji nastoji da u sibirskom gulagu sačuva dignitet; objavljena je u vreme dok je predsednik Sovjetskog saveza bio Nikita Hruščov, koji je težio da na svaki način diskredituje svog prethodnika J. V. Staljina.

Roman je ubrzo postao senzacija na Zapadu jer je otvoreno i zlonamerno kritikovao celokupan komunistički sistem, a ne samo Staljinov režim kako se činilo.

Drugi, manje poznat pisac, Varlam Šalamov (1907.-82.) važi za velikog ruskog pisca i jednog od najvažnijih autora o logorskoj tematici. Njegov biograf Jesipov povodom 100-te godišnjice piščevog rođenja pokušava da dokaže kako je Šalamov najznačajniji logorski pisac na prostoru bivšeg SSSR-a. Šalamov je služio dve kazne robije, 1929.-32. i 1937.-53. godine, što je znatno više od „mučenika gulaga“ Solženjicina.

On je posebnu pažnju posvetio odnosima Šalamova i Solženjicina. Solženjicin je za Šalamova bio veliki manipulator logorskom tematikom. Konstatujući da su u svetu koncepcije koje je predložio Solženjicin danas vladajuće, Jesipov ih podrobno analizira na osnovu činjenica i građe i nalazi da one ne odgovaraju stvarnosti, da su puka izmišljotina i antikomunistička propaganda. Na primer, brojka od 66,7 miliona stradalih i zatočenih u sovjetskom sistemu koju je Solženjicin koristio u knjizi „Arhipelag Gulag“ i koja je kasnije poslužila da se Sovjetski savez proglasi imperijom zla, preuveličana je po njegovom iskazu na osnovu istorijske građe i svedočenja najmanje 15 puta. Jasno da je Solženjicin književnost podredio politici i zbog svog političkog delovanja snosi veliku odgovornost za istorijske događaje koji su usledili sa dolaskom Gorbačova na vlast.

Šalamov je najbolje svoje mišljenje o tome izrazio u pismu koje je Solženjicinu napisao 1974. godine- „Pouzdano znam da je Pasternak bio žrtva hladnog rata, dok ste vi-njegovo oruđe“.

Uprkos teškom iskustvu stečenom u zatvorima SSSR-a Šalamov nikada nije osporavao društvene promene do kojih je došlo s revolucijom, smatrajući doprinos Oktobarske revolucije pozitivnim.

Radna (ne)prava u Srbiji i EU

Dnevni list "Blic":

Prava zaposlenih u Srbiji se drastično i svakodnevno krše

Radnike teraju da rade besplatno

Autor: B. Krivokapić | 06.07.2008.

Radio sam u poznatoj stranoj kompaniji. Plata je bila dobra, ali sam na poslu ostajao i 16 sati dnevno. Mesečno sam imao oko 100 sati prekovremenog rada, od čega su mi plaćali samo 32 sata, a preko toga nisu smeli da iskažu na platnom spisku, pošto nije po zakonu, pa nisu ni isplaćivali, ispričao je jedan od građana u istraživanju o poštovanju prava iz radnog odnosa koje je uradio Centar za demokratiju.

Istraživanje je realizovano u deset opština u Srbiji i pokazalo je da se prava iz radnog odnosa svakodnevno krše, a da radnici u strahu od gubitka posla i iz nepoverenja prema državnim institucijama slučajeve narušavanja tih prava najčešće nikome ne prijavljuju. Tako je građanin s početka teksta trpeo i radio prekovremeno sve dok mu, po isteku probnog rada, nije uručen otkaz sa obrazloženjem da njegove „radne i stručne sposobnosti“ ne zadovoljavaju. Nažalost, i oni koji svoje probleme prijave nadležnim službama od toga nemaju mnogo vajde.

Sudovi ne reaguju
Nakon propasti matične firme, bivša radnica Robnih kuća „Beograd“ radila je deset meseci kod privatnika koji joj je platu davao „koliko je i kada je mogao“, a radni staž nije uplaćivao. Kada je dotični „pokupio robu i pobegao“, nesrećna žena je prebačena na posao kod drugog privatnika koji je prodavao bebi opremu u prostorijama već očerupanih RK „Beograd“, takođe bez staža, ali s dodatkom u vidu ponižavanja pred mušterijama, sve do konačnog otkaza. Oba slučaja prijavljena su inspekciji, tužbe su u sudu, a kad će biti razmatrane - ne zna se.
Svetlana Vukomanović iz Centra za demokratiju kaže da je najveći problem u sudovima koji ne reaguju čak i u slučajevima na koje im ukaže inspekcija.
- Imali smo primer gde je inspektor predložio prekršajnu kaznu od 800.000 dinara, a sud je poslodavcu dosudio opomenu i novčanu kaznu od 5.000 dinara. Za rad sudova, bar kada je reč o pravima zaposlenih, najčešći komentari koje smo čuli tokom višemesečnog istraživanja bili su „nema pomoći“ i „niko im ništa ne može“ - kaže Vukomanović, ističući da najveći broj slučajeva kršenja prava iz radnog odnosa ostaje neprijavljen, pre svega zbog straha ljudi od odmazde poslodavaca i gubitka posla. Zbog tog straha mnogi pristaju da rade i u vrlo nebezbednim uslovima, pa je Srbija po broju nesreća na radu, posebno u građevinarstvu, u vrhu evropskih zemalja.

Rade klizno i besplatno
Osim što su poprilično neobavešteni o svojim pravima, zaposleni u Srbiji, kaže Svetlana Vukomanović, nisu naročito solidarni, zbog čega je mnoge slučajeve kršenja prava teško dokazati. Tipičan primer je izuzetno raširena pojava prekovremenog rada preko zakonskog maksimuma koju je, kaže Vukomanovićeva, gotovo nemoguće dokazati na osnovu pojedinačne prijave.
- Kad god da banu nenajavljeni inspektori, naiđu na obrazloženje u stilu „kod nas je radno vreme klizno“ i sl. A sve bi bilo drugačije da se grupa oštećenih radnika organizuje i zajednički dokumentuje slučaj - kaže Vukomanovićeva.
Na ovaj problem nedavno je ukazao i republički ombudsman Saša Janković rekavši da mnogi „poslodavci, pa čak i država, često koriste veliku ponudu radne snage da bi zaposlene ucenjivali, namećući im protivzakonite uslove rada i kršeći pravo na osmočasovno radno vreme“. Prema primerima iz istraživanja Centra za demokratiju, poslodavci su u tome više („Šefica odeljenja u banci u kojoj radim očekuje da svaki dan radimo prekovremeno. Kad završimo posao u 17 časova ona kaže da uvek ima šta da se radi, a ako mi ne znamo, ona će da nas uposli.“) ili manje „suptilni“ („Radila sam u više prehrambenih prodavnica i svugde je bila ista priča - mala plata, neprijavljena, nema slobodnih dana, nema godišnjeg odmora i bolovanja.“)
Nije uteha, ali tranziciono izrabljivanje prisutno je i u drugim državama. Prema proceni Sindikata trgovine Hrvatske, prodavci su tokom 2007. odradili 53,5 miliona prekovremenih neplaćenih sati uštedevši poslodavcima 1,4 milijarde kuna (nešto manje od 200 miliona evra), a „Vjesnik“ je objavio listu SDP-a (Socijaldemokratska partija) na kojoj je pedesetak firmi u kojima se najviše krše radnička prava.

Država žmuri
Iako slični spiskovi u Srbiji ne postoje, jer se problemom kršenja prava zaposlenih ne bave ni sindikati, ni država, a još manje političke partije i mediji, po ugledu na računicu hrvatskog sindikata trgovine, s dosta pouzdanosti može se utvrditi da prodavci u Srbiji godišnje „odrade“ preko 100 miliona neplaćenih prekovremenih sati i tako poslodavcima uštede više od 400 miliona evra. Kako to u praksi izgleda, najbolje znaju radnici u malim trgovinskim radnjama koji u ogromnom broju rade neprijavljeni, mada ni situacija u velikim marketima nije mnogo bolja.
Računice pokazuju da prinudni prekovremeni rad blokira zaposlenje oko 45.000 novih radnika.

Čemu služe HR menadžeri Iako odeljenje za ljudske resurse (HR menadžer) postoji tek u malom broju firmi, po istraživanju Centra za demokratiju da se zaključiti da i ova, nešto modernija verzija nekadašnjih kadrovskih službi, najčešće nije na strani zaposlenih. O tome svedoče i sledeći primeri: 1. „Osoba za ljudske resurse nije zaštitila mene, već šefa odeljenja, a meni je rekla da sam bezobraznica i da se pravim naivna.“ 2. „Obraćala sam se mejlom HR menadžeru. Odgovor nisam dobila, ali sam dobila grdnju šefice zašto sam se obraćala HR-u.“ Ne prijavljuju izrabljivanje, plaše se otkaza U inspekciji rada kažu da se veliki broj poslodavaca ne pridržava odredbe zakona koja kaže da radnik može najviše četiri sata dnevno prekovremeno da radi, odnosno osam sati nedeljno, i da mu taj prekovremeni rad mora biti plaćen. - Inspektorima na terenu dodatan problem predstavlja to što nigde u zakonu poslodavac nema obavezu da vodi evidenciju o radnom vremenu, tako da je teško konstatovati prekršaj. Ni zaposleni, u strahu za svoje radno mesto, neće da sarađuju s inspektorima. Na pitanje da li rade prekovremeno, obično odgovaraju da je to najviše sat vremena i da im je sve plaćeno - kaže Radovan Ristanović, direktor Inspektorata za rad, i dodaje da će ova oblast biti bolje regulisana donošenjem zakona o evidenciji na radu, koji je gotov i čeka na usvajanje novu vladu.

Najčešći primeri kršenja prava - neisplaćivanje zarada - rad bez ugovora - neplaćanje prekovremenog rada - nebezbednost radnog mesta - neuplaćivanje penzionog i zdravstvenog osiguranja - neplaćanje porodiljskog bolovanja - uskraćivanje godišnjeg odmora - psihičko i seksualno zlostavljanje Šta kaže Zakon o radu - prekovremeni rad ne može da traje duže od osam časova nedeljno, niti duže od četiri časa dnevno - svaki prekovremeni rad mora biti plaćen - minimalni godišnji odmor iznosi 20 radnih dana - poslodavac je obavezan da vam dostavi fotokopiju prijave na obavezno socijalno osiguranje - na konkursu ne smeju od vas tražiti podatke o porodičnom, bračnom statusu i planiranju porodice

Sudije izriču kazne ispod minimuma
Radovan Ristanović kaže da su za preduzeća i poslodavce predviđene veoma visoke kazne za neplaćeni prekovremeni rad, i to od 800.000 do milion dinara za preduzeće i od 600.000 do 800.000 za preduzetnika.
- Međutim, sudije veoma često izriču kazne ispod zakonskog minimuma i na taj način obesmišljavaju rad inspektorata za rad. Postupci traju veoma dugo i obično na kraju zastarevaju - zaključuje Ristanović.

Dnevni lisc "Vecernje novosti":

G. ČVOROVIĆ, 11.06.2008.

Od jutra do sutra

RADNO vreme unutar EU moći će, ubuduće, da bude produženo do 65 sati nedeljno, pa čak i do 78 sati, ukoliko se poslodavac i radnik tako dogovore!
Ministri zapošljavanja dvadeset sedmorice saglasili su se, u sredu rano ujutro, posle nekoliko godina pregovaranja i cele noći većanja, o promeni "evropske direktive o radnom vremenu". Na snazi i dalje ostaju zakoni iz 1993. koji propisuju maksimalnu radnu nedelju od 48 sati, ali se uvodi novina koja, uz saglasnost zaposlenog, može da produži radno vreme!
Evropski zvaničnici su u poslednji čas popustili pod pritiskom Velike Britanije, koja je insistirala na legalizaciji njene

"osobenosti" da radna nedelja može da se produži na čak 78 sati (6 dana po 13 sati), pod uslovom da postoji zagarantovanih 11 sati odmora dnevno!
Odluka je donesena "kvalifikovanom većinom", jer su se predstavnici pet zemalja, Španije, Belgije, Grčke, Mađarske i Kipra, uzdržali od glasanja. Sindikati i predstavnici radnika u EU ističu da se najnovijim dopunama ove direktive radnička prava vraćaju više od sto godina unazad.

KO KOLIKO RADI
NAJKRAĆE zakonom propisano radno vreme u Evropskoj uniji danas ima Francuska sa 35 sati nedeljno. Najviše, po zakonu, rade Mađari, Grci, Estonci, Letonci, Litvanci, Maltežani, Poljaci, Slovaci i Slovenci - minimum 40 sati za sedam dana.

Srbiji treba socijalni, a ne koalicioni sporazum

Srbiji treba socijalni, a ne koalicioni sporazum

Kakav god epitet naredna Vlada Srbije bude ponela - „demokratska“, „nacionalna“, „proevropska“, „radikalna“, ona će u suštini biti još jedna buržoaska, kapitalistička vlada čija se vlast neće podudarati ni najmanje sa težnjama radničke klase i radnih ljudi, sa težnjama najširih narodnih masa.

Neoliberalni koncep reformi-smrt za Srbiju

Tvorac neoliberalnog koncepta koji se sprovodi kod nas nobelovac Fridman priznao je da je neoliberalni koncept koji se zasniva na tome da bogati budu još bogatiji, a siromašni još siromašniji, potpuno pogrešan.

Prva poluga koncepta koji se sprovodi kod nas je spoljnotrgovinska liberalizacija. U ovom konceptu profitira uvoznički lobi. Od 2001. do 2008. godine 41 milijarda dolara je otišlo nepovratno iz zemlje.

Druga je ubrzana, divljačka, banditska privatizacija zasnovana na geslu: rasprodaj što pre u bescenje. Do sada je privatizovano preko 2.600 firmi i procena raznih stručnjaka je da je preko 20 milijardi evra izgubljeno. Firme su prodavane u bescenje: šećerane koje su vredele 35 miliona evra date su za svega tri, „Sartid“ za 23 miliona, a vredi 700 miliona, poljoprivredna dobra vrednosti oko 40 miliona za milion i po, „Nisal“ u Nišu procenjen da vredi 61 milion za 325.000 evra i tako dalje.

Treća je vezivanje dinara za evro kojim Narodna banka nanosi ogromnu štetu i lažno štiti nacionalnu valutu. I statistički podaci kojima Jelačić i njemu slični varaju narod su lažni, a ekonomija je matematika i sve je jednostavno. Recimo, nije istina da je inflacija prošle godine iznosila 10,5 već je ona bila 27 odsto. Ako je jedan evro bio 60 dinara, a sada je oko 83, to je rast od oko 35 odsto. Za to vreme od 2001. do danas rast cena bio je oko 180 odsto, što naši građani i te kako osećaju po svom džepu. Dakle, cene su porasle šest puta brže nego kurs. Dinar je precenjen i kao takav služi lažnom održavanju stabilnosti države, a zapravo nanosi gubitke. Takva pogrešna ekonomska politika za zemlju koja je preživela sankcije, ratove i hiperinflaciju dovela je danas do nezaposlenosti milion ljudi. Dovela je i dotle da je spoljnotrgovinski deficit od 2001. do 2007. premašio 41 milijardu dolara, da je spoljni dug sa 10 milijardi narastao na 26,2 milijardi dolara, da je inflacija od 2001. do 2007. kumulativno dostigla 200 odsto, da je javna potrošnja preko 52 odsto bruto domaćeg proizvoda, da su građani za nekoliko godina povećali zaduženost sa 147 na preko 1.017 evra, da plate godišnje rastu i do 30 procenata, dok se produktivnosti povećava po stopi od svega četiri odsto i da je stopa privrednog razvoja daleko ispod stope rasta zemalja u regionu, tako da nema poboljšanja životnog standarda, usled čega, međutim, rastu socijalne nejednakosti i napetosti.

Pri tom tek predstoji lomljenje kičme s prodajom državnih firmi i nameće se pitanje od čega

ćemo živeti onda kada sve rasprodamo.

Lažni stručnjaci prodaju u bescenje naše nacionalne strateške interese, a otimačinu pokrivaju marketinškom dogmom o evropskim integracijama.

Srbija ima 4,5 miliona hektara obradive zemlje, a prošle godine je na jedvite jade ostvarili suficit od 700 miliona evra. Holandija sa 950.000 hektara, međutim, ima suficit u spoljnoj trgovini poljoprivrednim proizvodima od 16 milijardi evra. Svakom je jasno da mi samo izvozimo i ne radimo više faze prerade, što je dokaz da je naša privreda neokolonijalnog karaktera, dakle takva da bi se samo

Srbija je sa 26,23 milijarde dolara spoljnog duga rizično zadužena zemlja. Spoljni dug je u prošloj godini povećan za čak 6,6 milijardi dolara ili 33,8 odsto. Ako bi se tempo njegovog povećanja nastavio do kraja ove godine bio bi čak 35 milijardi dolara

Trgovinski deficit je u prošloj godini prešao 9,5 milijardi dolara i povećan je u odnosu na isti

period 2006. godine za 41 odsto. Ako bi ove godine bio povećan za 30 odsto, dostigao bi 12,35 milijardi dolara.

„Argentinski tango“ je sasvim izvestan za Srbiju. „argentinski tango“ je moguć čim se potroše

sve devize, ostvarene privatizacijom to bi se moglo dogoditi za dve-tri godine.

Ako izaberemo nove lopove ne znači da ćemo zaustaviti pljačku. Srbiji je potrebna odgovorna, anti imperijalistička i dosledna Vlada koja ce napustiti nametnuti koncept. Verujemo da će doći i dan kada će se razotkriti mafija u procesu ovdašnje tranzicije i privatizacije, kada će narodno biti vraćeno pravom vlasnikuradničkoj klasi i radnim ljudima, čitavom društvu.

Svima je već dosta borbe za vlast između ovih i onih, dosta im je i pregovora, i konsultacija, i dogovora, i pustih obećanja, i raznih komisija, jer više nemaju povjerenja u nikoga.

Radni čovek želi ono što želi i svaki čovjek u svim zemljama sveta: sasvim besplatno, a onda školovanje od najnižeg do najvišeg stupnja (jer Bolonjski proces pretvara fakultete u profitabilna preduzeća), sigurno radno mesto i radno zakonodavstvo koje neće radnicima dati prava na nivou kolonijalne Afrike, 8 sati odmora, 8 sati kulturnog uzdizanja, late dostojne čoveka; pristojne penzije od kojih se može živeti, stambeni fond koji će garantovati krov nad glavom svima a ne da neko poseduje čitave lance zgrada a drugi da celi život budu podstanari ili da do smrti otplaćuju visoke rate. Žena želi otići na porodiljsko bolovanje bez straha da će joj sutra poslodavac uručiti otkaz.

Nama treba socijalni, a ne koalicioni sporazum, i država koja će brinuti o svojim građanima, jer država to su njeni građani.

15/5/2008.

Bolonjski proces-naučni aparthejd današnjice

Bolonjski proces-naučni aparthejd današnjice

Specifična situacija u kojoj se Srbija našla za protekle nepune dve decenije - rat, blokada, „demokratske“ promene iz 2000. godine neminovno su doveli do značajnog odliva „mozgova“ iz Srbije. Računa se da je zemlju napustilo oko 40 000 najobrazovanijih ljudi koji su prema raznim procenama mogli da obogati društveni proizvod Srbije za više od 10 milijardi dolara.

Vlast ustoličena 2000. godine obećavala je oduzdavanje ovog negativnog tempa ali je kao i većina stvari sve ostalo na dugoj listi praznih obećanja, a trend je značajno produbljen.

Početkom maja istraživanje sprovedeno među studentima Beogradskog univerziteta dalo je poražavajuće rezultate. Čak 78 posto studenata ne vidi svoju budućnost u Srbiji i napustilo bi zemlju po dobijanju diplome. Njima na ruku svakako ide Bolonjski proces koji je Srbija ratifikovala 2003. godine.

Istorijat i ciljevi Bolonjskog procesa

Bolonjski proces, predstavlja realizaciju projekta sa dužim istorijskim kontinuitetom. Osnove Bolonjske deklaracije date su u Magna Charta Universitatum, potpisanoj u Bolonji 18. septembra 1988., u čast jubileja devetstogodišnjice najstarijeg evropskog univerziteta. U njoj su postavljena osnovna načela uloge univerziteta, pre svega njegova autonomnost. Drugi značajan moment na putu realizacije Bolonjskog procesa bila je tzv. Lisabonska konvencija iz 1997. godine – konvencija o priznavanju visokoškolskih kvalifikacija u Evropskoj regiji. Njoj je usledila tzv. Sorbonska deklaracija, realizovana u Parizu godinu dana nakon Lisabona, koja je označila kao prioritet harmonizaciju evropskog visokoškolskog sistema. U godinama nakon konačnog potpisa Bolonjske deklaracije 19. jun 1999, usledio je čitav niz događaja koji su na različite načine predstavljali delomičnu reviziju i dopunu deklaracije: Konvencija evropskih visokoškolskih zavoda u Salamanci 29. i 30. marta 2001., Studentska deklaracija iz Geteburga 25. marta iste godine, Pariški komunike 19. maj 2001., Graška deklaracija jula 2003., već spomenuti Berlinski komunike, i kao posljednji do sada, Bergenski komunike iz maja 2005.

Odliv mozgova-preduslov napretka SAD i Zapadne Evrope

Kao jedna od glavnih prednosti Bolonjskog procesa naglašena je mobilnost akademskih kadrova uz značajno manje administrativnih procedura, priznanje diploma bez principa nostrikikacije, lakši pristup tržištu rada u bilo kojoj zemlji EU. U praksi to znači lakši odliv mozgova iz zemlja koje su dovedene poput Srbije na rub opstanka, dalji gubitak intelektualnog blaga zemlje.

Bolonjski proces preuzeo je američki model sistem obrazovanja napuštajući klasična načela evropskog obrazovanja utemeljenog u XIX veku. Amerikanizacija sistema obrazovanja nametnuta Bolonjskim procesom ide na ruku SAD i zemljama Zapadne Evrope koje se suočavaju broja stranih studenata, a poznato je da da je upravo uvoz kadrova iz sveta, posebno zemalja Trećeg sveta i bivšeg socijalističkog bloka jedan od ključnih elemenata napretka američkog i zapadno-evropskog društva. Procenjuje se da 20 000 specijalista godišnje iz Afrike emigrira na Zapad. Procenjuje se da je u periodu 1960.-90. godine u SAD i Kanadu doselilo više miliona emigranata, mahom specijalista i tehničara iz zemalja Trećeg sveta. U poslednjih 40 godina više od 1 200 000 specijalista iz Latinske Amerike emigriralo je u SAD, Kanadu i Veliku Britaniju. Samo u kompaniji „Mikrosoft korporejšn“ 70 posto zaposlenih programera potiče iz Latinske Amerike i Indije.

Rušenje autonomije univerziteta

Univerzitet je stekao značajnu autonomiju-pre svega finansijsku i samim tim i političku. Bolonjski principi upravo urušavaju ovaj koncept. Univerzitet se podvrgava tržišnim normama i zakonima ponude i potražnje. Univerzitet se stavlja u službu neoliberalnog kapitalističkog tržišta i multinacionalnih korporacija. Život univerziteta postaje zavistan od ponude i potražnje na tržištu. Svodi se na to da će korporacije finansirati one univerzitete koji će moći da doprinesu povećanju profita,dok će istraživanja koja ne garantuju profitabilnost gasi ti se ili će se svesti na finansijske mrvice koji će jedva garantovati njihov kakav-takav opstanak. Isto je sa manje profitabilnim smerovima poput onih u čijem su središtu društvene nauke. Shodno tome jedino prihvatljivo postaje znanje tržišno-aplikativnog tipa-određeno strogim normama i zakonima kapitalističkog tržišta. To znači znanje podređeno tržišnom modelu ponude i potražnje. Život univerziteta zavisi će od projekata i njihove finansijske isplativosti.

Društvene nauke naći će se na raskršću-modifikacija i prilagođavanje tržišnim normama kao preduslovu u podeli finansijskog kolača.

Trenutno vlada podržava koncept preduzetničkog univerziteta, ali sa pogrešnim shvatanjem da time finansiranje univerziteta prestaje da biva briga države. U Evropi većini zemalja nivo finansiranja univerziteta iz javnih fondova je oko 70 %. Država učestvuje čak i u finansiranju privatnih univerziteta, mada ona i dalje zavise od potreba tržišta.

Univerzitetu je potrebna akademska autonomija praćena odgovarajućom finansijskom autonomijom, kako bi se mogao razvijati kao jedan od osnovnih servisa društva i kao značajan učesnik u pokretanju i vođenju tehnološkog razvoja zemlje. Autonomija je važna da se izbegne uplitanje dnevne politike u rad institucije koja mora služi građanima, bez obzira na politički sistem u zemlji i da se zaštiti od pretvaranja u puko oruđe tržišta.

Napred u društvo neznanja

Tendencija privatizacije znanja vodi ka stvaranju neke vrste naučnog aparthejda za većinu čovečanstva.

Bolonjski proces kojim se naši univerziteti podvrgavaju jeste put ka zatupljivanju intelektualnog zdravlja nacije. Stvaraju se usko specijalizovani kadrovi., koji će kao u vreme manufatkure obavljati jednu usko specijalizovanu radnju tj. proces. U praksi to znači da će biti manje plaćen ali i da će prilikom otpuštanja još teže naći posao.

Nezadovoljne rezultatima školovanja prema Bolonjskim principima Bolonjsku deklaraciju prihvatilo je 33 zemlje Evrope, dok su prestižni univerziteti poput Kembriđža, Pariskog instututa političkih nauka, Moskovskog odbili da učestvuju u Bolonjskom procesu, pravdajući to padom kvaliteta školovanja.

Prema nedavnom objavljenom izveštaju Saveta Evrope u Evropskoj uniji skoro svaki četvrti učenik stariji od 15 godina nije znao da kaže šta čita u školi, a između 15,3 i 17,6 posto učenika je prekinulo školovanje.

Primer Kube

Jedna od retkih zemlja koja se može pohvaliti besplatnim i dostupnim obrazovanjem, i vrhunskim rezultatima je svakako herojska Kuba. Kuba je pre Revolucije imala svega 1 682 učitelja i gotovo nepismenu naciju, danas je nepismenost samo uspomena a ima preko 78 000 učitelja. Pre Revolucije samo 34 posto dece je pohađala školu, od toga 10 posto je završavala, danas pohađa 100 procenata, a završava 99,9 procenata. Televizori za audiovizuelno obrazovanje: pre - 0; danas - 13.394. Oprema za kompjutersko obrazovanje, počev od predškolskog pa do šestog razreda: 5.563 koje koriste 237.510 dece. Više od 27 000 mladih između 17 i 30 godina koji nisu bili zaposleni, pohađaju predavanja srednjeg i višeg stepena u nedavno osnovanim školama za integralno usavršavanje mladih, za šta dobijaju novčanu nadoknadu.

Kao što se može proceniti, Kuba je daleko iznad najrazvijenijih zemalja u većini osnovnih obrazovnih pokazatelja. Kapitalističke zemlje na čelu sa SAD nemaju ni najmanju mogućnost da premaše Kubu na bazi svog društvenog i ekonomskog kapitalističkog modela.

Takvi rezultati nikada neće biti dostupni kapitalističkom društvu. Ne postoji za to, niti će ikada postojati potrebna doza humanizma i solidarnosti u jednom takvom društvu čiji će pokazatelji obrazovanja i kulture, bez obzira na sve njihovo bogatstvo i tehnologiju, sve više zaostajati u odnosu na Kubu. To već nepobitno pokazuju mnogi od tih pokazatelja.

Drugačiji svet je moguć! Obrazovanje za sve!

28/5/2008.

BIOGORIVO-POGREŠANPUT

Energetska kriza koje jezahvatila svet, u prvom redu razvijene zemlje posebno zavisne od nafte poput -SAD, Zapadne Evrope i Japana naterala je mnoge stručnjake da se ozbiljno uhvateu koštac sa problemima pronalaženja novih, čistijih, izvora energije.

Ovo je borba protiv energetske iekološke krize koja nas pogađa i iskazuje svoja razorna dejstva. Žai-Iv Kustodavno je primetio „Ranije je priroda zastrašivala čoveka, sada čovek zastrašujeprirodu“. Zaista čovek je svojim razornim dejstvom naneo prirodnoj okolini alii sebi ogromnu štetu čije posledice će osećati buduće generacije. Globalno zagrevanje je najveće iskušenje skojim su se ljudi ikada suočili. Prema najnovijim upozorenjima naučnika, Zemljipreti porast temperature u proseku za više od tri stepena Celzijusa (u 20. vekuporasla je za 0,6 stepeni Celzijusa), sa čime će se ljudska populacija teškoizboriti - oko 400 miliona ljudi moglo bi da bude pogođeno glađu, a između 1,3i tri milijarde moglo bi da se suoči sa problemom nestašice vode.

Sadašnji trenutak nameće potrebudemistifikacije propagande o pretpostavljenim prednostima agro goriva kaonečega što se danas nameće kao alternativno gorivo.

Tajms je krajem 2007. godineobjavio da je grupa stručnjaka Edinburškog univerziteta utvrdila da su emisijeod sagorevanja biogoriva proizvedenog od kukuruza ili uljane repice pogubnijapo atmosferu od emisija nastalih sagorevanjem iste količine nafte i gasa.Britanski naučnici su utvrdili da biogorivo stvara od 50 do 70 odsto višegasova s efektom staklene bašte, koji su uzročnici globalnog zagrevanja, odklasičnih goriva.

Vodeće zapadne zemlje suposlednjih godina pokrenule ambiciozne programe za zamenu nafte i prirodnoggasa alternativnim izvorima energije, pre svega biogorivom. U Evropskoj unijise 80 odsto biogoriva proizvodi od uljane repice.

Profesor Pol Kruzen, koji jeučestvovao u istraživanjima, upozorava da je potrebno pažljivije proučavanjeposledica prelaska na biogorivo i navodi da od mnogih varijanti biogoriva trebaodustati jer njihovo sagorevanje vodi nepovratnoj promeni klime na planeti.

Ovo je samo jedan od nizanegativnih posledica proizvodnje bio goriva.

Uzmimo Brazila za primer,trenutno jednog od lidera programa za proizvodnju bio goriva. U slučaju ovezemlje kao sirovina za dobijanje etanola koristi se šećerna trska.

Gajenje i prerada šećerne trskeizaziva dodatno zagađenje zemljišta i vode zbog enormne količine hemijskihproizvoda koji se koriste.

U samom procesu destilacijeetanola kao nus proizvod nataje poseban talog. Svaki proizvedeni litar etanolastvara 10-13 litara ovog taloga. Samo deo tog taloga se može dalje koristitikao đubrivo, dok drugi deo direktno zagađuje reke i izvore podzemnih voda, akone postoji efikasan i način za njegovo odlaganje.

U proizvodnji 17000-18000 litaraetanola godišnje u Brazilu nastaje 170 000 miliona litara taloga. Uz to,činjenica je da spaljivanje šećerne trske uništava veliki deo mikroorganizama zemljišta, zagađuje i suši vazduhšto za posledicu ima pojavu mnogih respiratornih bolesti. To najdubljeilustruje izveštaj Nacionalnog instituta za specijalna istraživanja Brazilakoji je skoro svake godine u regiji Sao Paola, gde se proizvodi 60 postoetanola u Brazilu, uvodi vanredno stanje jer se spaljivanjem polja šećernetrske vlažnost vazduha znatno smanjuje i do 13%.

U Brazilu još uvek 80% šećernetrske seče ručno. Robovski posao. Izvori i studije koje su sačinili brazilskiistraživači potvrđuju da jedan radnik na plantaži šećerne trske mora dnevno daposeče između 12 i 15 tona trske da bi mogao da zaradi svojih 3-5 dolara dnevno neophodnih zaegzistencijalni minimum. To proističe iz činjenice da su radnici plaćeni premakoličini posečene trske , a ne prema broju radnih sati. Da bi zaradili tridolara dnevno potrebno je rad od oko 12 sati dnevno na temperaturi i do plus 40stepeni celzijusa.

Povećana potreba za etanolom injegova povećana potrošnja znače i veće površine za šećernu trsku ,a manje zadruge prehrambene kulture. U poslednjoj deceniji proteklog veka 5% brazilskogstanovništva bilo je neuhranjeno. Na delu je veliki paradoks, multinacionalne kompanijepoput „Bunge“, „Novo group“, „ADM“, „Drejfus“, ali i Đžorđž Soroš i Bil Gejtskupuju ogromne poljoprivredne površine za gajenje šećerne trske koja će bitiupotrebljena kao sirovina za etanol, dok sa druge strane Brazil je primoran nauvoz hrane kako bi zadovoljio potrebe svog stanovništva.

Povećana proizvodnja bio gorivadovela je do povećanja cena hrane na svetskom tržištu. „Ako cene hrane nastaveda rastu, posledice po čovečanstvo biće užasne. Na stotine hiljada ljudi ćegladovati“, izjavio je izvršni direktor MMF-a Dominik Straus-Kan na prolećnomzasedanju Svetske banke i Međunarodnog monetarnog fonda u Vašingtonu. On jedodao i to da svet dobro zna „iz naše prošlosti da su krize poput ovih ponekadzavršavale ratom".

Poskupljenje hrane već je dovelodo nasilja u Egiptu, Kamerunu, Nigeru, Obali Slonovače, Mauritaniji, Etiopiji,Burkini Faso, Madagaskaru, Indoneziji, Filipinima i na Haitiju. U Pakistanu ina Tajlandu vojska je poslata da čuva zalihe hrane u silosima i skladištima, au Aziji smatraju da je inflacija najveći problem s kojim se suočavastanovništvo tog kontinenta.

MMF i Svetska banka upozorili su da bi udvostručenje cenahrane u protekle tri godine moglo da gurne 100 miliona ljudi u još dublje usiromaštvo, zbog čega je neophodna hitna akcija.

U SAD i Evropi uposlednjih godinu dana raspravlja o cenama benzina na stanicama, i kakonapuniti automobilski gepek, dok se u nizu siromašnih zemalja raspravlja o tomekako napuniti želudac, što svakim danom postaje sve teže.

U mnogim zemljama u razvojusiromašni stanovnici troše i do 75 odsto svojih prihoda na hranu, pa su oniteško pogođeni poskupljenjem osnovnih namirnica.

SAD je svakako našao način kakoda smanji svoju zavisnost od nafte, ali i da umesto uništavanja tona i tonabiljnih kultura radi očuvanja cena iskoristiće ih za proizvodnju etanola. Ali,šta je sa zemljama koje su izložene nedostatku htrane i vode. Nemogu će jeupregnuti njihove skromne resurse u proizvodnju agro goriva. A ima neke 2milijarde ljudi u svetu koji pate od gladi. Bio bi to armagedon za stanovništvotih zemalja.

Ono što se neposredno nameće jejedna energetska revolucija koja bi efikasno rešila ne samo energetsku već iekološku krizu koja pogađa našu planetu. Bio gorivo nije rešenje.

21/04/2008.

Arihva-tekst 5

U Negotinu je u saradnji Srpsko-kubanskog društva prijateljstva „Ivo Lola Ribar-Če Gevara“ i Omladinskog saveza Negotin održana petodnevna manifestacija Dani kube u Negotinu-Viva Kuba.

Manifestacija je bila jedinstvena prilika da se građani Negotina i okoline upoznaju sa bogatom istorijom i kulturom Kube, sa njenom herojskom borbom protiv blokade i dostignućima koji pokazuju svu snagu jednog naroda i vrednosti za koje se bore.

Manifestacija je otvorena izložbom „Kastro, Če, Kuba“ u galeriji Doma kulture „Stevan Mokranjac“. Bila je to izložba najpoznatijih fotografija kubanskog lidera, čarobnjaka dugih govora, Fidela Kastra, slavnog gerilca Čea od čijeg imena su drhtali diktatorski režimi Latinske Amerike i Kube danas.

Bioskop „Krajina“ bio je domaćin revije filmova o Kubi, što je bila jedinstvena prilika za sve zainteresovane s obzirom da naši bioskopi već duže vreme nisu imali priliku da prikažu neke od najpoznatijih filmova sa Kube i područja Latinske Amerike.

Četvrtog dana manifestacije u Sali biblioteke „Dositej Novaković“ promovisana je knjiga Borislava Lalića „Fidel Kastro-jedan čovek, jedna revolucija“ koja je izazvala veliko interesovanje. Knjigu su promovisali nekadašnji direktor Istorijskog arhiva Negotin Božidar Blagojević i potpredsednik Srpsko-kubanskog društva prijateljstva Marijan Kubik. Bila je to prilika da se na jedan zanimljiv i pristupačan način predstavi knjiga o čoveku koji stoji na čelu jedne male karipske zemlje koja već 47 godina odoleva najsnažnijim pritiscima „kolosa sa severa“, o čoveku koga i najveći neprijatelji umeju da cene, pa ga je predsednik SAD Kenedi nazvao svojevremeno „Kubanski Bolivar“. Bilo je to predstavljanje knjige o jednom izuzetnom i doslednom čoveku, njegovom burnom životu, njegovim idealima u Revoluciji.

Poslednjeg dana manifestacije predstavnici Omladinskog saveza Negotin su imali priliku da razgovaraju sa kubanskim ambasadorom Hulio Sezarom o saradnji kubanskih omladinskih organizacija sa našom zemljom, kao i o međunarodnom apelu koji su predstavnici kubanske omladine uputili za oslobađanje Petorice kubanskih heroja boraca protiv terorizma. Omladinski savez Negotina složio se da se uključi u širok front onih koji se solidarišu sa Kubom i Petoricom heroja, a koji poprima sve veće razmere.

Uveče je delegaciju ambasade Kube na čelu sa ambasadorom Huliom Sesarom primila predsednica opštine Radmila Gerov sa saradnicima. Cilj razgovara bilo je produbljivanje saradnje Kube i opštine Negotin, posebno u oblasti poljoprivredne proizvodnje i turizma.

Veče je završeno konferencijom za štampom i promocijom kubanskih koktela uz prepoznatljive zvuke kubanske muzike benda Son Cuba Son.

Celokupna manifestacija privukla je veliki broj zainteresovanih i značajnu medijsku pažnju i protekla je u prijateljskoj i srdačnoj atmosferi.

Za predstavnike Srpsko-kubanskog društva prijateljstva i Ambasadu Kube bila je velika čast preneti makar mali deo saznanja o jednoj maloj i za nas geografski udaljenoj zemlji, o veličanstvenoj i bogatoj kubanskoj istoriji i kulturi, o jednom malom i hrabrom narodu Kube.

Februar 2007. god.